Izvor: Politika, 18.Sep.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I dalje živimo u muškoj Srbiji
Najbolja rukometašica na svetu svih vremena, u izboru veb sajta Svetske rukometne federacije, govori o tome zašto je njena bajka trajala kratko, o tome zašto čestitke prima do Nove godine, o svojoj najdražoj saigračici, kćerki Mari…
Kad u zemlji koja se s pravom naziva zemlja sporta neko nosi predznak „jedinstvena”, onda je to više od sporta, a takva je Svetlana Kitić-Magić koju je veb sajt Svetske rukometne federacije (IHF) nedavno proglasio za najbolju rukometašicu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na svetu svih vremena. Naš sport i rukomet uopšte nikada nisu imali takvu divu koja je pokoravala protivnika s neobičnom lakoćom, potezima kojih nema ni u jednom rukometnom udžbeniku.
Sreli smo se s njom tamo gde joj je najlepše, na Crvenom krstu, u društvu supruga Milana Magića s kojim vodi Ženski rukometni klub Radnički koji je u njeno igračko doba bio dva puta evropski prvak (prvu od svoje tri evropske krune Radnički je osvojio 1976, kad je ona stigla u klub, ali nije imala pravo da igra jer joj bivši klub iz Tuzle nije davao „papire”). To joj je treći brak, a ima troje dece: Nikolu (28), Maru (22) i Aleksandru (12). Početkom godine postala je i baka.
S reprezentacijom je bila olimpijski pobednik (Los Anđeles 1984) i po jednom druga (Seul 1990) i treća na svetu (Mađarska 1982). Bila je i najbolji golgeter Evrope (1991), provela je u inostranstvu od 1988. do 1995 (Španija, Italija, Nemačka) a za reprezentaciju je postigla 911 golova na 202 meča. Za Ginisa je možda i to koliko je trajala, o čemu nam je na početku razgovora rekla…
– Igrala sam s generacijom rođenom 1948. i s onom 1988. Dugo sam trajala, sticajem okolnosti jer sam u neke klubove dolazila kao funkcioner a onda zbog želje da pomognem i na terenu oblačila dres. Zašto sam tako dugo trajala? Jednostavno, zbog kvaliteta, nema tu drugog objašnjenja.
Kako se osećate posle dolaska predsednika IHF Hasana Mustafe koji Vam je uručio priznanje namenjeno najboljoj rukometašici sveta svih vremena?
Osećam se svetski a naše. I po običaju, više pozdrava i priznanja stiže iz sveta nego iz naše zemlje, valjda je to normalno za naše prilike. Srbija ko Srbija, svakog čuda za tri dana dosta…. Živela sam tu bajku dva-tri dana, a onda se vratila u surovu sadašnjost u kojoj muku mučim da obezbedim normalne uslove mom Radničkom, pa sam vrlo brzo zaboravila da sam najbolja na svetu.
Ko Vam je prvi čestitao?
Od starije kćerke Mare i supruga Milana stigli su prvi poljupci i isti komentar: „Pa to smo i očekivali, jer su i vrapci na grani znali da si najbolja na svetu”! Podelila sam radost s roditeljima, koji su u Tuzli, i svim prijateljima i nekadašnjim saigračicama. Telefon mi se nekoliko puta blokirao od velikog broja poruka.
Koja poruka je najduže putovala?
One iz Australije, uglavnom iz Melburna, odakle su naši ljudi mnogo učinili za mene. Bilo je poruka s drugih krajeva sveta, recimo iz Čikaga. Hvala dijaspori što me nije zaboravila i što je doprinela mojoj pobedi.
Da li Vas je neko razočarao?
Više sam očekivala od grada i države, izostale su čestitke njihovoj najboljoj rukometašici. Ne patim od toga da svi treba da padnu na teme zbog ovog mog priznanja, niti sam očekivala crveni tepih i krunu – pošto krunu već imam – ali sam očekivala neki minimalni gest poštovanja za sve ono što sam uradila za našu zemlju. Ali, rekla sam već, nije kasno, primam čestitke do Nove godine.
Bilo je, sigurno, i onih neformalnih priznanja, na terenu, posle utakmica… Koja i danas pamtite?
Dobijala sam mnogo komplimenata, a posebno ostaju u sećanju ovacije protivničke publike i čestitke protivničkih trenera i igrača. Mnogi treneri složili su se da sam bila specifična igračica, da su u meni, pored rukometnog umeća, bili sjedinjeni šarm, lepota, viteštvo… Neki stručnjaci su govorili da sam jedina rukometašica na svetu za koju nemaju taktiku, a ja sam stvarno smišljala poteze na licu mesta, kao recimo onaj gol iza leđa, prvi takav koji je iko postigao.
Koja Vaša vrlina se izdvaja i u rukometu i u životu?
Ako bih trebalo da se opredelim za jednu osobinu, to bi onda bila – nesebičnost. I u sportu sam bila takva, kao i privatno, volim sve da podelim s ljudima koji me okružuju. Zato su me i volele saigračice i zato nisam nikada bila na meti ženske ljubomore. Uvek sam igrala za tim i nikada mi nije bilo u prvom planu da budem najbolja, a eto, ispalo je da jesam.
Ko je imao presudnu ulogu u Vašoj karijeri?
Trener Vinko Kandija. Njegova životna i rukometna logika bile su iste i jednostavne – da čovek može i da treba da se usavršava dok je živ. Govorio mi je od prvog našeg susreta da rukomet nisu samo šut i dodavanje. Nikada nije bio zadovoljan onim što sam uradila i učio me je da ne spavam na lovorikama. Naučio me je da čovek ne zna kolike su mu granice. Sećam se, dok sam pohađala trgovačku školu, pozvao me je na razgovor, vrlo ozbiljnim tonom da sam pomislila da je u pitanju neki veliki problem. A on mi je samo rekao: „To što si izabrana za najbolju juniorsku sveta (1977 – prim. aut.) ne znači ništa – utuvi sebi to u glavu”.
Jedna godina ima posebno mesto u Vašoj karijeri, iako ste u njoj bili sprečeni da učestvujete na Olimpijskim igrama?
Svetska rukometna federacija proglasila me je za najbolju na svetu u 1988. godini. Igrala sam za Bukstehude, u nemačkoj ligi u kojoj se uvek igralo muški. Tukli su me k’o vola u kupusu jer tamo su tehničari bili na udaru. Više sam bila u bolnici nego na treninzima. Krajem te sezone (1987/88) ostala sam u drugom stanju, a u novembru sam rodila Maru. Dok sam na televiziji gledala olimpijski finale u Seulu, u kome su naše rukometašice izgubile od Sovjetskog Saveza, toliko sam se iznervirala da sam dobila kontrakcije. Završila sam u bolnici i malo je nedostajalo da Mara zbog tog meča dođe na svet na samom početku osmog meseca.
Starija kćerka Mara bila je Vaša saigračica pre četiri godine?
U sezoni 2005/06. igrala sam u Tuzli gde sam bila i direktor. Nesvakidašnji osećaj – majka i saigrač istovremeno. Na jednoj utakmici je u meni toliko prevagnula majka da sam utrčala u teren s klupe da bih zaštitila moje dete. Bilo je to u Bihaću, kada je Maru krvnički s leđa u punom naletu udarila jedna igračica koja je odmah dobila crveni karton. Ali, moja Mara je samo ustala i rekla mi: „Mama, sve je u redu, opusti se…”. S druge strane, rekla sam joj da će grejati klupu sve dok ne bude brža od mene u kontri.
Kakav odnos imate sa svojom decom?
Prijatelj sam s njima. Moje ćerke nemaju očeve pa sam se trudila da im donekle budem i otac i majka. Mara bi ovih dana trebalo da diplomira. Pokušavam da pratim njihove trendove, mada sam prilično staromodna i zalažem se za neke vanvremenske vrednosti.
Zahvaljujući Nikoli postali ste nedavno baka?
Unuk Dragan ima osam meseci. On je lutkica kojom se igram, on mi je zamena za loptu. Dajem savete njegovoj mami koja bi ga, kao i njegov otac, odmah kod lekara čim se zakašlje, dok sam ja više za bapske lekove…
Slavu ste stekli pod jugoslovenskom zastavom i himnom. Šta one danas znače za Vas?
Ne mogu da budem ravnodušna prema toj himni i toj zastavi. Ja sam jugonostalgičar.
Vidimo da se ovih dana borite da Srbija bude domaćin Svetskog prvenstva za rukometašice 2013. godine?
Bila bih presrećna da dobijemo taj šampionat, posle muškog evropskog prvenstva koje smo već dobili. To bi bio veliki podstrek za ženski rukomet, sigurna sam da će nas podržati oni koji odlučuju o tome, pre svih ministarka omladine i sporta. Što se tiče izbora domaćina šampionata, sigurna sam da nam tu glasovi neće nedostajati.
Bili ste u jednom mandatu poslanik Socijalističke partije Srbije, na poziv prijatelja iz Radničkog, Milutina Mrkonjića. Kakav je danas Vaš odnos prema politici?
Nisam više poslanik. Mislila sam da mogu da promenim neke stvari, ukazujući na neke probleme, ne samo u ženskom sportu već u porodici i društvu. Postoji mnogo razloga za brigu, poput nasilja u porodici, nataliteta… Moj utisak je da i dalje živimo u muškoj Srbiji. Muškarci su privilegovani, oni se lakše dogovaraju, završavaju poslove u kafani, lakše dolaze na položaj i uglavnom su bolje plaćeni za to što rade. Nastavljam svoju misiju kroz moj Radnički, u kome sam direktor rukometnog kluba, kao i u Olimpijskom komitetu Srbije gde sam u Komisiji za ženski sport. Ja sam inače višestruki predsednik – u Skupštini Sportskog društva Radnički, u Udruženju nosilaca nacionalnih sportskih priznanja, u Udruženju ženskih rukometnih superligaša. Sve su to volonterske funkcije.
Aleksandar Miletić
objavljeno: 19/09/2010
