Izvor: Blic, 05.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hrabrost sam pokazao u Marseju
Hrabrost sam pokazao u Marseju
BEOGRAD - Da li ima života posle promašaja? Da li ima uspona posle pada? Pitanja su do čijeg je odgovora teško doći. Ipak, uz neograničenu veru u sebe, hrabrost, sposobnost i veliki motiv, pozitivan rasplet je neminovan.
Dragan Stojković Piksi, dugogodišnji fudbaler i odskora predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije, na pravi način je to oslikao. U svojoj dvadesetogodišnjoj igračkoj karijeri postigao je mnogo golova, ostvario >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << veliki broj pobeda i osvojio mnoštvo trofeja. Jednostavno, imao je dosta uspeha, ali i padova. Mnogi se sećaju njegovog promašaja iz jedanaesterca u finalu Kupa Jugoslavije 1988. godine, koje je pripalo banjalučkom Borcu. Takođe, još uvek se pamti eliminacija reprezentacije Jugoslavije od Argentine, u četvrtfinalu Svetskog prvenstva 1990. godine u Italiji, gde je Piksi ponovo bio neuspešan realizator sa bele tačke. Popularna 'desetka' se tih godina borila sa malerima i kritičarima, ali se i izborila, da bi kasnije bio proglašen za petu Zvezdinu zvezdu, potom dugo godina nosio kapitensku traku reprezentacije, ostavio upečatljiv trag u Japanu, a zatim postao predsednik jugoslovenske kuće fudbala. Uostalom, nije se 30. oktobra 'Čairom', Nišem, Srbijom, Jugoslavijom slučajno orilo 'Piksi, Piksi, majstore...'
U razgovoru za 'Blic' Dragan Stojković nije krio zadovoljstvo što je posle svega imao priliku da se priseti pomenutih neslavnih trenutaka.
- Usponi i padovi su sastavni deo karijere jednog fudbalera. Za utehu sam imao to što su mnoge velike 'desetke' promašivale penale. Dovoljno je pomenuti samo Zika i Maradonu. Ipak, ni danas mi nije jasno kako sam šutirao penal protiv Borca, tima koji je u toj utakmici bio bolji od Zvezde i zasluženo osvojio Kup. S druge strane, žao mi je što smo u Italiji, posle mog promašaja, eliminisani od branioca Svetskog prvenstva, od kojeg smo tada realno bili mnogo bolji - priča Piksi. Šta vam je pomoglo u prevazilaženju tih situacija?
- Mnogo je važan mentalni deo čoveka. Da bi ostvarili ciljeve morate biti jaki, koncentrisani, uporni, da verujete u sopstvene mogućnosti i uspešnu budućnost. Upravo tako sam ja razmišljao. Sam sebe sam ubedio da mogu biti to što sam kasnije bio. Ogromnu podršku dobio sam i od porodice. Supruga i deca su mi omogućili da profesionalni život preselim u privatni i da nije bilo njih ko zna da li bi došao dovde. Kada vam je bilo najteže u karijeri?
- Pored pomenutih trenutaka najteže mi je pao period u Marseju. U trenucima kada su me mnogi smatrali najboljim fudbalerom Evrope i kada je trebalo zvanično da me promovišu, zadesila me je nesreća, jer sam se povredio. Imao sam strahovite bolove, a mnogi su me čak savetovali da zauvek napustim travnati teren. Ipak, i tada sam smogao snage i nastavio fudbalskom stazom. Ni po koju cenu nisam želeo da u 25. godini okačim kopačke o klin i eventualno promenim profesiju. Hrabrost je pobedila. Koje biste svoje osobine istakli kao presudne za postizanje tako briljantne karijere?
- I ranije sam pričao da samo budala može o sebi da priča u superlativu. Oduvek sam bio skroman, nikada uobražen. Drugi neka procene moje ostale osobine i pričaju kakav sam bio fudbaler i čovek. Da li ste na početku karijere mogli da zamislite da ćete biti toliko popularna ličnost u oblasti koju zovemo 'najvažnija sporedna stvar na svetu'?
- Slagao bih kad bih rekao ne. Kao i svi klinci maštao sam i verovao da mogu da napravim uspešnu karijeru. Od momenta kada sam počeo da se bavim fudbalom uvideo sam da imam talenat, da sam bolji od svih u generaciji i da bih mogao lako da zaigram na 'Marakani'. Ta maštanja i snove kasnije sam ostvario. Da možete neku situaciju da promenite u vašem životu, šta bi to bilo?
- Voleo bih možda da sa trenutnom pameću imam, recimo, 17 godina. Zahvaljujući fudbalu verovatno ste naučili i mnoge stvari koje su vam pomogle da se lakše snalazite u životu?
- Pre svega, naučio sam nekoliko stranih jezika. Upoznao sam mnoge ljude širom Evrope i sveta. Osetio sam život u najrazvijenijoj zemlji na planeti. Nedavno sam u Milanu posmatrao derbi italijanskog prvenstva Inter - Milan. Prilazili su mi mnogi ljudi - Bekenbauer, Ziko, Maradona, Berluskoni, Trapatoni, Saki, Maldini... Svi su mi čestitali na funkciji predsednika, razgovarali smo, razmenjivali utiske, mišljenja i planove. To je recimo vrhunac, ono najlepše posle okončane fudbalske karijere. Za kraj, možete li da date savet ili predlog mladima koji žele da krenu vašim stopama ili da možda budu i bolji?
- Jasno mi je da klinci žive u vremenu gde je mnogo toga unazađeno, dosta toga propušteno. Kako u društvenom, ekonomskom, tako i u sportskom životu. Pred nama je period oporavka, preporoda, koji bi dečacima i devojčicama trebalo da predstavlja uspešnu budućnost. Konkretno bih svakom savetovao da se bavi bilo kojim sportom. Da veruju u sebe, budu jaki i ambiciozni. Jednostavno, da žive zdrav život i da samo idu pravo, a ne unazad. Mi stariji ćemo se potruditi da im damo motiv i stvorimo uslove za napredak - istakao je Dragan Stojković Piksi. Goran Anđelković
Nadimak iz 'Kalimera'
Teško je da ima nekog (muškarca, žene, deteta preko sedam godina) na našim prostorima ko nije čuo za Piskija. Otkud baš taj nadimak? Dragan Stojković uz osmeh na licu objašnjava:
- U mom detinjstvu bila je popularna crtana serija 'Kalimero', čiji su se glavni likovi zvali Piksi i Diksi. Nisam propuštao nijednu epizodu. Često smo ispred kuće, na ulici, igrali fudbal na male golove. Drugari su me mrzeli kada sam u 19.15 časova napuštao igru, preskakao ogradu i odlazio kući zbog crtanog filma. Zato su me i nazvali Piksi.
