Izvor: B92, 24.Maj.2014, 13:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Heroj sa karakterom u Gradu halucinacija
“Duboko dole. Prljavo moje srce.
Pogledajte zgrade: Kontinentalne klanice.
Poroci me u upuštaju u laskanja bez žrtvovanja.
Moja duša grbava je kao avenija svetog Jovana...“
Wikimedia Commons/Michelle Rizzo (1869-1929)
Ovo su stihovi koji su zauvek promenili brazilsku kulturu.
Te 1922. godine na Nedelji moderne umetnosti koju je organizovao, recitovao ih je jedan čovek. Bili su to stihovi pesme „Tuga“ >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << koja je nosila emociju „Grada halucinacija“ (Paulicéia Desvairada), grada u kom je rođen, nosila je emociju Sao Paula.
Mrio Raul de Morais Andrade poznatiji kao Mario de Andrade pišući na jedan nekonvencionalan, do tada nepoznat način, postavio je temelje modernizma u Brazilu.
U svakom od četiri stiha osećala se tuga, mrak, bes i tama, sve što je Andrade nosio u sebi već skoro čitavu deceniju. Svaki put kada bi seo za klavir i prineo ih dirkama, ruke bi mu podrhtavale, što ga je momentalno vraćalo u 1913. godinu i taj odvratni fudbalski teren. Fudbalski teren na kome je njegov rođeni brat Renato umro trčeći za loptom, teren koji ga je definisao kao umetnika.
Ne kažu džabe da je bol najveća inspiracija.
Rođen krajem 19. veka (9. oktobra 1893) upravo u najvećem gradu na jugu Brazila, a od malih nogu interesovala ga je muzika. Bio je maestro za klavir, kasnije i studirao, ali je pored formalnog obrazovanja težio da se obrazuje na polju istorije, umetnosti, a najviše poezije. Veliki uticaj na njegovo stvaranje imalo je to što je još od ranog detinjstva dobro znao francuski jezik, čitao Remboa i ostale velike francuske simboliste. Ipak, bratovljeva smrt prekinula je sve, odustao je od karijere pijaniste, iako je veoma brzo dobio diplomu Konzervatorijuma muzike i drame i posvetio se pisanju.
Godine kada je diplomirao (1917), pod pseudonimom Mario Sobral objavio je prvu zbirku “H uma Gota de Sangue em Cada Poema” (U svakoj pesmi postoji kap krvi). Već u njoj prepoznaje se rastući uticaj brazilskog identiteta koji je Mario razvijao za života, ali i veliki uticaj francuske književnosti. Međutim, prva knjiga nije naišla na veliki odziv, te je Andrade pošao na putovanje na kom je sakupljao dokumentaciju o istoriji, ljudima, kulturi, a posebno muzici u unutrašnjosti države Sao Paulo, kao i na severoistoku, u divljim predelima. To putovanje trajalo je čitavog njegovog života, a do Nedelje moderne umetnosti objavljivao je eseje i sopstvene fotografije (jedna od strasti), ali mu je ono služilo da sakupi ogromnu količinu informacija o životu u Brazilu i njegovom folkloru.
Petočlana grupa i Nedelja moderne umetnosti
“Zvuci, svetla i dosetljive šale taksista, svi su oni doleteli do mene. Očigledno sam bio miran i ni o čemu posebno nisam razmišljao. Ne znam šta mi se iznenada desilo. Otišao sam do svog stola, otvorio svesku i napisao naslov koji mi nikada ranije nije pao napamet: Grad halucinacija”.
Ovom rečenicom Andrade je započeo svoju najpoznatiju zbirku pesama.
Veliku ulogu u spoznaji dela ovog brazilskog revolucionara, imao je Džek E. Tomlins, prevodilac njegove druge knjige. Prema Tomlinsovim rečima, presudan momenat u razvijanju Andradeove moderne filozofije desio se dve godine pre objavljivanja. Tada je upoznao skulptora Viktora Brečereta od koga je kupio skulpturu “Bista Hrista”, koja je Isusa predstavljala kao Brazilca sa kikicama. Na njegovo čuđenje, porodica je bila šokirana i besna. Usamljen se tada povukao u sobu, izašao na terasu, pogledao dole ka ulici, ali je u stvari nije ni video. Tako je nastao “Grad halucinacija”.
Od tog trenutka radio je na zbirci i vrlo brzo stvorio “Varvarsku žalopojku”, kako je sam nazivao na početku, da bi je potom maltene prepolovio u odnosu na prvobitnu verziju.
Ove pesme su bile potpuno drugačije od njegovog ranijeg formalnog i apstraktnog rada. Linije stiha variraju u dužini i u sintaktičkoj strukturi, sastoje se uglavnom od impresionističkih i delimičnih opisa koji se smenjuju sa naizgled nepovezanim načinom govora i djalekta u Sao Paulu. Lik u pesmama često izgleda preplavljen u lavirintu dijaloga koji ga stalno prekida i sa njime se prepliće.
Tokom tih godina upoznao je mnoge mlade gradske umetnike i oko sebe oformio Petočlanu grupu (Grupo dos Cinco), među kojima su bili pesnici Osvald de Andrade i Menoti del Pičia, kao i slikarke Tarsila do Amaral i Anita Malfati. Malfatijeva je bila u Evropi pre Prvog svetskog rata i donela ekspresionizam u Sao Paulo.
Dok je pripremao “Paulicéia Desvairada” sa Malfatijevom i Osvaldom de Andradeom organizovao je događaj na kome će svoju umetnost prikazati široj publici. Tako je nastala Nedelja moderne umetnosti, a na njoj su izlagane slike mnogih slikara i recitovane Andradeove pesme. One su bile potpuna nepoznanica za Brazilce jer se do sada nisu upoznali sa nečim što objedinjuje kulturu, folklor i jezik iz svih krajeva i istorijskih perioda zemlje.
Grupa se raspala krajem tridesetih godina 20. veka, posle velike svađe Marija i Osvalda. U nekoliko navrata pokušano je njeno obnavljanje, ali bez uspeha.
Macunama
Stvaralaštvo Marija de Andradea sadrži dve ključne tačke, a osim one iz 1922, tu je pripovetka „Macunama" koju je napisao šest godina kasnije. U pitanju je priča koja ima podnaslov „Heroj bez karaktera“, a govori o članu plemena starosedeoca koji je rođen u džungli i odlazi u Sao Paulo gde odrasta.
Glavni lik po kome pripovetka i nosi ime, ima odlične osobine prilagođavanja i uspeva da nauči jezik u gradu. U pitanju je spoj opisa džungle, grada, susreta dva jezika što pokazuje dozu primitivizma koju je Andrade pokupio od evropskih modernista. On putuje do grada i nazad tražeći amajliju koja je izgubljena. Tu amajliju je dobio od Si, njegove ljubavi koja je tada iščezla i postala zvezda. U tekstu se spominje i kanibalizam što su mnogi osporili, ali je brazilski književnik uspeo da u sve sfere priče ubaci fantaziju i stvori jedan novi, apstraktni pravac – magični realizam.
„Macunama" je spoj različitih dijalekata koje je Mario skupljao celoga života, a u njoj se vidi i ono od čega je kao mali počeo – muzika. Uspeo je da stvori novu vrstu proze koja je veoma poetična i muzikalna, ali zadržava svoj narativni momentum.
Iako je generalno pesimistički, potpuno negativan tekst (Makunaima na kraju uništava svoje selo), ona po mnogima predstavlja kamen temeljac brazilskog modernizma.
Po priči o heroju bez karaktera koji uspeva da ode na nebo i kao zvezda postane deo sasvežđa Veliki medved, snimljen je istoimeni film 1969. godine, s tim da je umesto Sao Paula grad bio Rio de Žaneiro.
Mario de Andrade ostavio je veliki trag kako u brazilskoj, tako i u svetskoj književnosti. Ostaće upamćen po mnogim idejama koje su se graničile sa bizarnošću, ali i delima koja i dalje žive.
Ostaće upamćen kao jedan jedini – Mario de Andrade, heroj sa karakterom u Gradu halucinacija.
