Izvor: RTS, 04.Jan.2014, 01:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Godina koju su pojeli Nemci
Nakon nekih utakmica nisam morao da se tuširam, rekao je golman Bajerna Manuel Nojer sumirajući godinu iz snova bavarskog tima. I tako, dok oni srcem ili ugovorom vezani za Bajern sa ponosom gledaju unazad ka 2013. godini, ostatak fudbalskog kosmosa se češe po glavi i pokušava da pronikne u alhemičarske tajne čelnika minhenskog kluba koji su večite gubitnike pretvorili u nezadrživu silu prirode.
Fudbalski mislioci kažu da velike ekipe, one koje menjaju način na koji se >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << fudbal igra i na koji se posmatra, dolaze jednom u epohi. Real Madrid sa Puškašem i Di Stefanom iz pedesetih godina nasledio je Krojfov i Neskensov Ajaks iz sedamdesetih. Svet je onda 20 godina čekao na Sakijev Milan i novu ekipu kojoj će se pokloniti. Potom se pojavila Barselona i trijumvirat Mesija, Ćavija i Inijeste.
Dakle, minhenski Bajern i njegov čudovišni drim-tim su poranili, i to najmanje 20-ak godina.
Previše puta upotrebljeni aksiom kaže da u fudbalu "svi idu na pobedu". Međutim, sama pobeda odavno nije dovoljna - neophodno je da se to čini neprestano i na vrlo određen način. Upravo ovaj drugi deo razdvaja fudbalske kaste i čini da samo mali broj odabranih ekipa stekne status gore pomenute družine.
Bajern je u svojih 113 godina uspesima protkane istorije pretvorio sebe u simbol Bavarske, najveće nemačke savezne države. Kao takav, ovaj klub sa ponosom ističe da baš on, a ne recimo Nirnberg ili Minhen 1860, sažima i otelotvoruje osobine naroda koji tu živi i koji za njega velikim delom navija. Upravo su ta upornost i marljivost ono što je omogućilo da Die Roten prođu kroz nezapamćen preobražaj i, kao rezultat toga, nanižu pet trofeja u kalendarskoj godini.
Bajern je iza sebe ostavio turbulentan i, kako navijači ponekad umeju da kažu, „vrlo tužan period". U poslednjoj deceniji 20. i prvoj deceniji 21. veka, ova ekipa je zbog bahatog i nedisciplinovanog ponašanja igrača zaradila i pežorativni nadimak „FK Holivud".
Ni titula šampiona Evrope 2001. godine nije zamaskirala krhotine unutar samog kluba. Nakon sezone 2008/2009, kada su im Džeko i Misimović sa Volsfburgom oteli titulu u poslednjem kolu Bundeslige, u Bajernu su shvatili da nešto mora da se promeni. Samo, giganti kakav je Bajern se ne menjaju - oni evoluiraju.
Ekipa sa Alijanc arene je prva koja je u punoj meri prihvatila i primenila koncept „Izgradi, Pozajmi, Kupi". Evropski klubovi mahom preferiraju jedan od ovih modela u odnosu na druga dva. Tako, Ajaks i Atletik Bilbao prave igrački potencijal u svojim akademijama, dok PSŽ i Mančester siti talenat dovlače sa strane. I jedan i drugi model klupske politike ne garantuje održivi uspeh.
Zbog toga su mudri ljudi iz Bajerna odlučili da deo tima sastavljaju proizvodeći igrače u svojoj školi (Lam, Švajnštajger, Alaba, Miler, Badštuber, Kros). Neke od nih su, sve u cilju optimalnog razvitka, pozajmljivali drugim klubovima. Tako je Filip Lam nosio dres Štutgarta, David Alaba je igrao standarno u Hofenhajmu dok je Toni Kros 18 meseci nosio igru Bajer Leverkuzena.
Preostale rupe u timu popunjene su dovođenjem igrača, gde su Matijas Zamer i Kristijan Nerlinger, poslednja dva sportska direktora, pokazali skoro pa proročke sposobnosti. Od Manuela Nojera i Tijaga Alkantare se znalo šta može da se očekuje. Međutim, dovođenje Marija Mandžukića i Havija Martineza, koji je doslovce otet Bilbau pod okriljem noći, bio je fudbalski ekvivalent mačke u džaku.
Još jedan je razlog, manje očigledan ali podjednako važan, zbog kog je Bajern baš u 2013. godini na tako superioran način zavladao planetom.
U karijeri svakog igrača postoje četiri faze: uvod u profesionalni fudbal (19, 20 godina), period razvoja (21 - 30 godina), vrhunac, odnosno period kada igrač više ne može da napreduje, i na kraju zrelost i neumitni pad u kvalitetu. Bajern ima više igrača u drugoj kategoriji nego ijedan drugi klub iz evropskog vrha, što mu dozvoljava da konstantno nadograđuje svoju igru. Zbog toga Bajern sa uspehom može da odigra u pet ili šest formacija, dok taj broj kod ostalih ekipa ne prelazi dve.
Ipak, i u prvim godinama ove svojevrsne renesanse, Zvezda Juga (još jedan od 15-ak nadimaka koje klub nosi) je pretrpela nekoliko traumatičnih poraza. Tu je neuspeh u finalu Lige šampiona 2010. godine, kada nijednog momenta Švajnštajger i drugovi nisu bili konkurentni protiv Intera na „Bernabeu".
Naredna, sezona 2011/2012, je bila najbolnija u istoriji kluba. Gledanje u leđa Borusiji iz Dortmunda u oba nemačka takmičenja nije ostavilo veći ožiljak od onog koji je ostao posle poraza od Čelsija na penale u finalu Lige šampione odigranom u njihovoj kući.
Ovo je bila i sezona kada su neprijateljski nastrojeni navijači u Nemačkoj prestali da koriste pola veka star izraz "Bayern-Dusel", koji označava nezasluženu sreću Bavaraca na fudbalskom terenu.
Međutim, sa svakim porazom, bavarskoj hidri bi iznikle dve nove glave. Rumenige, koji je u klubu više od 30 godina i poznaje ga bolje nego iko, ponavljao je kao u bunilu: "Bićemo najbolji na svetu".
Tokom dvogodišnje ere Jupa Hajnkesa, koja se poklapa sa opisanim periodom, trening centrom Bajerna odjekivalo je "Kopaj dublje!". Hajnkes je ovom čestom sportskom krilaticom želeo da uobičajenu takmičarsku želju svojih igrača transformiše u nemilosrdnu glad. Brže nego što je iko očekivao, u tome je i uspeo.
Sam početak sezone 2012-2013 najavljivao je bajkoviti završetak. Bajern je u Bundesligi dominirao kao nijedna ekipa do tada, obezbedivši titulu nakon rekordnih 28 kola. Na kraju, prednost u odnosu na drugoplasiranu Borusiju iz Dortmunda je iznosila 25 poena što je, gle čuda, još jedan rekord. Jednostavno, šta god radile druge ekipe te sezone, Bajern je radio bolje, brže i jače.
Pre nego što će na Vembliju osvojiti trofej namenjem prvaku Evrope, koji im je okrutno izmicao 12 godina, četa Jupa Hajnkesa je pobedila Barselonu. Nikada nijedna ekipa nije poražena u polufinalu Lige ili Kupa šampiona sa ukupnim rezultatom 7:0, kao tada Blaugrana. Pobedivši na takav način tim koji je godinama imao status bauka u evropskom fudbalu, minhenski Bajern je sam zavredeo to zvanje.
Verovatno nijednom treneru nije bilo teže nego Pepu Gvardioli 26. juna 2013. godine, kada je održao prvi trening sa Bajernom. Nemački mediji i veliki deo javnosti se pitao kako će Katalonac, pa makar i nosio oreol čudotvorca, unaprediti ono što je već savršeno.
Ipak, nakon neumitnog i donekle uvek neprijatnog perioda navikavanja jednih na druge, 42-godišnji trener je nastavio tamo gde je godinu dana pre toga stao sa Barselonom. Gvardiola, sa ceremonijalnim pokretima i glasom barda nekog srednjovekovnog zamka, odmah je zadobio poverenje igrača što mu je omogućilo veliku slobodu u radu. Suptilnim, ali suštinskim promenama, otvorio je nove mogućnosti razvoja za Bajern.
Najočiglednija razlika između Hajnkesovog i Gvardiolinog Bajerna jeste prelazak na formaciju sa jednim zadnjim veznim. Ideja je slična onoj Barseloninoj. Zadnji vezni igra često vrlo plitko, prvi je koji preuzima loptu od štopera i po pravilu ima najveći broj pasova po meču. Često se povlači na mesto trećeg štopera, čime stvara mogućnost nekom od „pravih" štopera da napravi neophodni višak u polju. Ova uloga uglavnom pripada španskim znalcima, Tijagu Alkantari ili Haviju Martinezu.
Kao posledica ovoga, Bajern je u prvoj polusezoni imao u proseku 71,1 odsto vremena loptu u svom posedu. Prošle sezone, samo su Dante i Badštuber imali procenat uspešnosti pasova veći od 90 odsto. Kod Gvardiole čak deset igrača se domoglo ove magične brojke.
Bajern je i kod Hajnkesa umeo da igra visoki presing na protivničkoj polovini, ali je Gvardiola uveo pravilo da na protivničkoj polovini u fazi defanzive uvek bude šest ili sedam igrača, bez obzira na važnost meča ili kvalitet rivala. U toj novootkrivenoj agresivnosti, Bajern pravi i više faulova nego u prethodnim sezonama.
Mnogo toga je, pak, ostalo manje-više isto. Gvardiola je poznat kao trener koji koristi malo igrača u rotaciji. Ove sezone, dres Bajerna u zvaničnim utakmicama nosio je 21 fudbaler, što je za šest manje nego u sezoni koja joj je prethodila. Međutim, Bajern je i dalje ekipa u kojoj su odgovornosti u igri ravnopravno raspoređene. Svi igrači su važni, ali niko nije nezamenljiv.
Snaga Bajerna prostire se do same ivice klupe za rezervne igrače. Da je zaista tako, potvrđuje i podatak da je sa 42 gola Bajern najefikasniji tim Nemačke, ali da je samo Mandžukić postigao dvocifren broj golova (10). Primera radi, Borusija je dala 38 golova, ali čak četiri njena igrača su postigla deset ili više pogodaka.
A da igra Bajerna pod Gvardiolom nije poprimila tiki-takaste obrise govori i podatak o 33,8 uspešnih dodavanja dugim loptama, u čemu minhenski tim takođe prednjači.
Fudbal neumitno oslikava realnost života. Nemačka je najjača ekonomija Evrope i zemlja koja određuje pravila igre na Starom kontinentu, a to je kad-tad moralo da se prelije i na fudbal. Bajern posluje po finansijskom modelu toliko savršenom, da su konkurenti odavno prošli fazu zavisti i sada neskriveno pokušavaju da ih kopiraju.
Klub iz Minhena je u prošloj godini imao nezabeležen finansijski promet od 432 miliona evra. Njegova prednost je i ta što on, kao nijedan drugi evropski teškaš, posluje u skladu sa Uefinim finansijskim fer-plejom. U praksi, to znači da Bajern troši samo onaj novac koji zaradi, što isključuje opasnost od prezaduživanja i upadanja u dubiozne finansijske krize.
Sa svim ovim u vidu, verovatno samo nada ostaje fudbalskom svetu da gvozdena vladavina bavarskog stroja neće potrajati predugo. Pre se, međutim, čini izvesnim da ćemo i u 2014. godini, iz vikenda u vikend, na stadionima širom Nemačke i Evrope slušati sada već kultnu navijačku pesmu „Jedino je poraz moguć protiv Bajerna".
