Izvor: Politika, 01.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Globalno vazalstvo u sportu
Uleb je razvlastio Fibu, G 14 nameće svoju volju Uefi. U oba slučaju moćni klubovi drže u šahu međunarodna udruženja čija je vlast do tada izgledala neprikosnovena, a koja se takođe zasnivala na interesima najmoćnijih, u ovom slučaju nacionalnih saveza. I svi su, kao nešto najprirodnije, prihvatili da bogati, veliki i jaki imaju pravo na svoje interese. Uspostavljen je savremeni vazalni odnos, u kome se kod podređenih razvila tako jaka autocenzura da se ustežu da dignu svoj glas kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da će time da hule na boga.
Radost zbog svojih neuspeha
I čemu mogu da se nadaju naši i ostali istočnoevropski klubovi? Da ostanu kolonija fudbalskih metropola, da se raduju kad njihovi najbolji igrači zaigraju za velikane sa Zapada. I da se zauvek rastanu od pomisli da će sutra neki Partizan da uđe u finale Kupa šampiona ili da neka Crvena zvezda čak postane evropski prvak.
A klubovi sa Zapada koji su u svojim zemljama večito u senci velikih? Pa da se raduju kad slučajno pomrse konce jednom velikanu od čega vajdu izvuče drugi gigant ili da se dokopaju ulaznice za drugorazredno evropsko klupsko takmičenje, koje su im oni koji vedre i oblače u njihovoj ligi "velikodušno" prepustili.
Slično je i s reprezentacijama. Tu i tamo se neki sportski div saplete o kamenčić, ali na kraju ipak na presto zasedne neko iz porodice golijata.
Zašto se slabi i mali mire s tim da večito to i ostanu? Zato što šut ne može s rogatim. I stvarno ne može sam. Ali, ni od velikih niko usamljen nije ništa uspeo, nego tek kad su napravili svoju "internacionalu".
A mali imaju ozbiljan adut. Kad dođe vreme za glasanje, a za glavna mesta se uvek predlažu predstavnici velikih, onda je značajna i najsitnija boranija. Kandidati za predsednike Uefe ili Fife kao torbari idu od saveza do saveza, obećavaju iza zatvorenih vrata kule i gradove, javno glume velike prijatelje svojih domaćina. A posle toga...
Istina, neki od ključnih ljudi iz sportskih kolonija dobiju po neko mesto, manje ili više značajno u međunarodnoj hijerarhiji ili na "terenu", za šta im slede i odgovarajuće prinadležnosti, poznanstva i slično što nije za zanemarivanje u njihovim uglavnom siromašnim zemljama. I ne pokreću nikakvu inicijativu u korist svog sporta.
Međutim, ako bi i mali imali svoje udruženje i izašli s jedinstvenim zahtevom onda bi imali izglede na uspeh. Na šta bi se bez njih svela Liga šampiona u fudbalu, na primer? Pa na nešto što se sredinom pedesetih godina zvalo Latinski kup u kome su igrali španski, francuski, italijanski i portugalski klubovi. Ali dok se to nije proširilo na Kup šampiona niko od pobednika tog takmičenja nije mogao da se hvali da je evropski prvak. Evropsko prvenstvo u fudbalu je počelo kao neobavezni Kup evropskih nacija. U oba slučaja začetnik nije bila Uefa, koja je taj poduhvat prihvatila tek kada se uverila da je dobar.
Inače, najviši fudbalski činovnici se do sada nisu proslavili idejama. Od njih nije poteklo ni biranje najboljeg igrača godine, ni takmičenje koje se sada zove Uefin kup (prethodio mu je Kup sajamskih gradova), Interkontinentalni kup, itd. Pokretači su bili ne samo klubovi, nego čak i novine.
Kićenje tuđim perjem
A ono što su smislili u Uefi i Fifi i nametnuli uglavnom je bilo neuspešno, kao što su "zlatni" gol (pobeđuje ko postigne gol u produžecima), pa "srebrni" (posle gola igra se do kraja produžetka, pa ako nema izjednačenja onda je kraj). Sadašnji predsednik Fife je nameravao da se svetsko prvenstvo igra svake druge godine, pošto mu se učinilo da sredstva za pravljenje para sada stoje dve godine. Još je na snazi besmislica o "zaustavnom vremenu", po kome ispada da se utakmica igra duže od 90 minuta kao da onih nekoliko minuta sudija ne dodaje da bi se upravo igralo sat i po i ni sekund duže koliko i zahtevaju pravila igre.
Mali, međutim, nisu svesni svoje snage. Zato će se naši klubovi i njima slični da budu sve zadovoljniji što ih bogatiji budu više čerupali, zato će se naša reprezentacija i njoj slične busati u prsa kad se kvalifikuju na evropsko ili svetsko prvenstvo, a ni u snu im neće padati na pamet da maštaju o finalu ili tituli.
--------------------------------------------------------------------------
Osvajanje životnog prostora
Savez evropskih košarkaških liga (Uleb) postoji od 1991. U bitku za osvajanje životnog prostora su se upustile profesionalne lige Italije, Španije i Francuske. Sada je u tom društvu i Srbija.
U fudbalu su 2000. Real, Barselona, Milan, Juventus, Inter, Mančester junajted, Liverpul, Bajern, Borusija (D), Ajaks, PSV, PSŽ, Marsej i Porto osnovali G-14 kao "glas klubova". Pridružili su im se Arsenal, Valensija, Lion i Bajer.
Sličan poduhvat su pokrenuli i vaterpolisti. Među tim klubovima je i Partizan Rajfajzen.
Ivan Cvetković
[objavljeno: ]
.jpg)
