Izvor: Blic, 08.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fudbal za tatine sinove
Fudbal za tatine sinove
- Šarenolika je slika trenera koji rade sa mlađim kategorijama. Slabo plaćeni, nemotivisani, pravi stručnjaci odlaze, beže od rada sa mlađim kategorijama, dok su tu prazninu popunili bivši igrači koji se u međuvremenu nisu usavršavali, ali nije redak slučaj ni da sa mladima rade priučeni treneri, taksisti, bravari ili ljudi kojima je to jednostavno uzgredno zanimanje - kaže na početku razgovora Pavle Simić, koordinator-instruktor u Fudbalskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << savezu Srbije i autor knjige 'Srpska škola fudbala - mojih 30 trenera'.
Često se čuje da rad sa mladima moramo postaviti na najviše standarde, ali to u praksi izgleda dosta deprimirajuće?
- Treneri mlađih kategorija mesecima ne primaju ni dinara za svoj rad, ili se nekako snalaze uz pomoć članarine koju uzimaju od dece. Umesto da se ugledamo na prestižne evropske klubove, one koji su se naročito afirmisali u radu sa decom pa da trenere mlađih kategorija platimo maltene kao trenera prvih ekipa. Jedino se tako možemo nadati nečemu, odnosno izlasku iz krize. Jer ovo sveopšte siromaštvo preti da unište sve pa mi se u ovom trenutku čini da mi u fudbalu, što se tiče rada sa mlađim kategorijama, negujemo koncept 'spržene zemlje'. Ako oteramo i ono malo entuzijasta iz našeg fudbala koji se bave stvaralaštvom, onda slobodno možemo da 'zatvorimo radnju'. Roditelji su često veliki problem?
- Naravno, bez njih se ne može, oni finansiraju sve: rad, pripreme, takmičenje. Međutim, ovde se, čini se, nije našla prava mera pa se roditelji mešaju u stručni rad, traumiraju i trenere i svoju decu. Tamo gde nema ekonomske nezavisnosti - nema ni autonomnog rada. Trenutno imamo jednu naopaku situaciju - da nam u mlađim kategorijama igraju bogata deca, a gledaju - siromašna.
Roditelji, mislim na one dobrostojeće, žele da i svojoj deci obezbede status koji oni imaju u društvu. Hoće da im deca po svaku cenu igraju. Nisu tog pritiska pošteđeni ni treneri u privatnim fudbalskim školama, ali ni u velikim klubovima... jer su i ti stručnjaci na neki način zavisni od roditelja, odnosno sponzora.
Ovde se javlja još jedna velika anomalija - sveopšta korumpiranost?
- Oni roditelji koji mogu, ispod žita, da plate trenere na ovaj ili onaj način - njihova deca su obezbedila mesta da igraju i da se takmiče. Kao da se niko ne seća da smo u prošlosti odavno savladali tu lekciju - da sport, posebno fudbal, počiva na gladnoj deci.
Ima tu još jedan problem. Ta preterana agresivnost roditelja ima za posledicu ozbiljan stres kod dece. Moj nekadašnji trener Florijan Matekalo iz Partizana imao je običaj da kaže da su roditelji upropastili više talenata nego svi treneri zajedno! Ipak, roditelji treba stalno da šalju poruku da veruju u svoju decu?
- Naravno, to nije sporno. Boravio sam godinu dana u Americi na usavršavanju i mnogo toga video i spoznao. Od tada me prosto progoni jedna misao Davida Mekelanda sa Harvarda koji je ustanovio da su najbolje i najsrećnije porodice, one koje su davale decu sa najvećim dostignućima, bile okarakterisane kao porodice sa 'pozitivnim iščekivanjima'. Šta učinit da se kod nas situacija popravi?
- Politika Fudbalskog saveza Srbije, sa novim rukovodstvom, ide za tim - ne samo da se ožive pojedini fudbalski centri koji su nekada bili moćni, stvaralački i takmičarski već da se u radu sa mlađim kategorijama primene vrhunski standardi u radu. Uostalom, srpska škola fudbala bi, po mom dubokom uverenju, relativno brzo mogla da se uspostavi kao naš autentični brend. Zar nas na to ne opominju Kežman, Stanković, Ljuboja, Vučinić, Jestrović, Vidić, Žigić, Janković, Vukčević i mnogi drugi - rekao je na kraju Pavle Simić. T. Dragojević
