Izvor: RTS, 22.Avg.2015, 13:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Flert sa opasnošću
Sada je i zvanično. U anketi koju je sproveo najtiražniji svetski mesečnik koji se bavi Formulom 1, kao ubedljivo najomiljenija staza, sa 36% dobijenih glasova – koliko su inače zajedno dobile 4 naredne izabrane staze (Monako, Montreal, Silverston i Monca) - izdvojila se kapriciozna, sirova, riskantna i zahtevna, tek blago pripitomljena a tako čarobna, ardenska lepotica - Spa. Hamiltonu pol pozicija.
>> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << Neki je vole zbog brzine, zbog piktoresknog pejzaža, nepredvidljivog vremena. Nekima imponuje rizik koji vozači preuzimaju dok savladavaju njene brze krivine, dok je drugima možda bitna iz istorijskih razloga. Vozači je vole zbog ritmičnosti, visinske razlike i izazova koji im pruža. Nezavisno od povoda, rezultat je jasan: Spa jeste najomiljenija staza u kalendaru.
Ali nije oduvek bilo tako. Naprotiv, jedna od samo sedam originalnih staza koje su ugostile takmičare prve sezone u istoriji Formule 1 je od te 1950. godine do danas prošla transformaciju dostojnu priče o ružnom pačetu.
Na početku beše opasnost, strah čak. Džeki Stjuart, u junu 1970. godine:
„Ljudi pričaju da vole Spa? Glupost. Niko ne voli Spa. Izazivam svakoga ko kaže da voli ovo mesto da prizna da kada god napusti kuću i krene tamo, sve vreme puta ima zadnje misli. Oblak depresije visi iznad svih vozača. Ko god tvrdi da voli ovu stazu i da je vozi punim gasom jednostavno ne govori istinu. Ili zavarava samog sebe, ili nikada nije pokušao da obrne ceo krug pod punim gasom pa samim tim nema pojma o čemu govori."
Ser Džekijeva ozlojeđenost je bila potpuno opravdana. Iako je za mlade generacije mučni vikend na prelazu iz aprila u maj 1994. godine, tokom kojeg smo izgubili Racenbergera i Senu simbol užasa Formule 1, istina je da se kao najcrnji vikend u istoriji sporta i danas pamti onaj iz polovine juna 1960. godine, kada je Spa uzela dva mlada Britanca, Krisa Bristoua, i Alena Stejsija*, dok je Stirling Mos, nesumnjivo najbolji vozač koji nikada nije osvojio titulu, nekako preživeo strašan udes u kojem je slomio nos, tri pršljena, nekoliko rebara i obe noge.
Šest godina kasnije, i Džeki je platio danak strašnoj stazi - slomljena rebra, iščašeno rame, potres mozga, smrskana ključna kost i nesnosni bolovi u leđima - zvuči užasno, ali Džeki je u stvari bio srećan što je uopšte ostao živ. Ono što ga je, međutim, zapanjilo, bio je tretman koji je posle povrede dobio. Iz prevrnutog automobila su ga pola sata izvlačile kolege, a hitna pomoć je stigla tek pošto ju je Grejem Hil - koji je po okolnim kućama tražio alat kojim bi uklonili polomljeni volan koji je priklještio Stjuarta - pozvao telefonom. Ni tu nije bio kraj, jer kada je hitna napokon stigla do povređenog Stjuarta, prvo što su uradili je bilo da Ser Džekija ponovo obuku u benzinom natopljeno trkačko odelo, koje mu je pre toga Hil, u strahu od požara, jedva svukao. Ispostavilo se da su medicinske sestre koje bi trebalo da mu pruže prvu pomoć u stvari bile časne sestre kojima je bilo važnije da ga zbog sopstvenog stida prvo pokriju nečim nego da mu što pre pruže potrebnu negu.
Stjuart je već dve nedelje kasnije napustio bolnicu, ali bilo mu je dosta:
„Želim da se ova trka ukine. Jednostavno nije više bezbedna za moderno trkanje. Gde god da izletiš sa staze, velika je šansa da ćeš udariti u neku kuću ili završiti u drveću. Kao vozača, plaćaju me zbog moje veštine, ne plaćaju me da rizikujem život."
U duhu vremena u kojem se sve odvijalo, mediji, ali i jedan broj kolega vozača, nisu se slagali sa njim. Stjuart je proglašen kukavicom.
„Kažu da nemam hrabrosti? Gospode Bože! A kad su to oni preživeli udes pri brzini od 150 milja na čas?"
Borba je trajala pune četiri godine, da bi 1970. posle velike svađe sa Džekijem Iksom i Pedrom Rodrigesom oko toga da li je Spa dovoljno bezbedna da se vozi po kiši, Džeki Stjuart uspeo u svojem naumu i zloglasnu stazu zauvek poslao u istoriju.
Ispostavilo se da to ne samo da nije bio kraj, već naprotiv, ključni impuls kojim je počeo proces pretvaranja ružnog pačeta u veličanstvenog labuda kojeg danas poznajemo. Skraćena na polovinu svoje dužine, sa podignutim nivoom bezbednosti, nova staza je zadržala duh zbog kojeg su staru potajno voleli i oni koji su je se plašili. Strah je zamenilo opravdano strahopoštovanje, pa prilikom opisa onoga što proživljavaju na stazi, vozači najčešće u pomoć zovu - anatomiju.
Na pijedastalu je tradicionalno O Ruž, najteži kompleks krivina u celom kalendaru. Za Rubensa Barikela, u prvom planu je srce: „O Ruž je prosto fantastičan. Imaš osećaj da će ti srce, ukoliko ga ne zadržiš, izleteti kroz usta". Dejvid Kultard je bio još kraći: "O Ruž? To je jedna velika bitka između mozga i zadnjice". Martin Brandl, spominje i srce i mozak: „Srce ti govori da ne otpuštaš pedalu gasa, ali mozak te tera da to učiniš. A mozak kao da je jednim malim mišićem direktno povezan sa tvojom nogom, pa na kraju ipak smanjiš gas".
Moj lični favorit je ipak Mark Blandel, koji kao i bivši mu klupski kolega Brandl, u svom opisu kao glavni ističe deo anatomije koji počinje na m: „Ta krivina ne može da se uporedi sa bilo čim drugim na ovoj planeti. Toliko je zastrašujuća da ti pruža jedinstvenu priliku da proceniš veličinu svojih m...". Ma, znate na šta je mislio.
Uostalom, verovatno je baš to flertovanje sa opasnošću, ta luda hrabrost ovih modernih gladijatora u korenu svih onih različitih razloga zbog kojih volimo ovu stazu. Da smo ovog vikenda negde drugde, možda bi u fokusu priče bila nova procedura starta, prema kojoj vozači više ne smeju da dobijaju uputstva od trkačkih inženjera kako da podese kvačilo za savršen polazak iz mesta. Možda bi komentarisanje novog jednogodišnjeg ugovora za najomiljenijeg vozača današnjice - da, mislim na Kimija Raikonena - bilo dovoljno za jedan ceo Pro et contra tekst. Možda bi čak bilo interesantno pisati o genijalnom planu Meklarena koji je, nakon što je Honda potrošila još 3 razvojna tokena, ovog vikenda rešio da zameni motore u automobilima oba svoja vozača - dva puta - kako bi proširio paletu komponenti koje mogu bez kazne da koriste na narednim trkama. Ili bi pomalo neočekivana renesansa Red Bula, koji je u petak uprkos deficitu na strani motora, na stazi na kojoj je motor sve, bacio rukavicu u lice Ferariju?
Ne, sve je to veoma zanimljivo ali suštinski nevažno. Ovog vikenda smo u Ardenima, na magičnoj stazi. I to je jedino bitno.
*Posebno je bio tužan Stejsijev slučaj, jer je mladog Britanca života koštala ptica koja ga je, u eri otvorenih kaciga, pogodila posred lica, usled čega je nesrećni vozač izgubio kontrolu. Automobil je udario u bankinu pa je Stejsi, nevezan, kao što je tada bio običaj, katapultiran kroz vazduh. Ostao je na mestu mrtav.
