Izvor: Blic, 13.Mar.2008, 07:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Etiopljani žele da trče za Srbiju u Pekingu
Srpska atletika u narednom periodu ne mora brinuti za rezultate na dugim prugama, po prvi put u istoriji imaće naturalizovane reprezentativce i šampione.
Atletičari iz Etiopije Tamrat Legese (25), Gebreziber Gebresluse (28) i Estefanos Ešetu (18) vredno treniraju po tucaniku u selu Pambukovica pored Uba i sanjaju dan kada će u rukama držati srpski pasoš i na velikim takmičenjima braniti boje naše zemlje, u šta su se na licu mesta uverili reporteri „Blica".
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
- Moja najveća želja je da budem prvak Srbije, potom sveta i da osvojim zlatnu medalju na Olimpijadi - kao iz topa odgovara mladi Stefan (Estefanos), kako ga od milja zovu trener i komšije.
Trener u Atletskom klubu Čukarički Zoran Molović prvi je pritekao u pomoć Etiopljanima, koji su krajem oktobra u Srbiji zatražili azil. Smestio ih je na svoje imanje u Pambukovici, otvorio im račun u obližnjoj prodavnici da bi uzimali namirnice i preuzeo kompletnu brigu o njihovim treninzima.
- On je moj otac! I trener, naravno - odlučno je rekao Gebre, najstariji među dugoprugašima iz Etiopije, pokazujući u telefonu spot folk pevačice Seke Aleksić. Za to vreme Tamrat nas je ponudio sokom i pesmama Nede Ukraden, a Stefan je treneru strogo zabranio pušenje u njihovoj blizini.
- No smoking, no! Da nam sledeći put doneseš poster, pa da na zid zalepimo upozorenje o zabrani pušenja.
Na zidovima spavaće sobe u trošnoj kućici nalepljeni su posteri poznatih atletičara, među kojima dominiraju slike Jamajkanca Asafe Pauela. Najmlađi „Tamnavac" Estefani Ešetu kaže da je sprinter sa Jamajke njegov idol.
- Asafa jeste kratkoprugaš, ali je najbrži čovek na svetu. Njega morate da poštujete i volite. Uz to, svi Etiopljani mnogo vole Jamajku zbog Boba Marlija, čija muzika je kod nas i dalje najpopularnija - objasnio je Stefan.
Etiopljani su se brzo navikli na život u Srbiji, iz svoje zemlje su pobegli zbog mobilizacije i rata u Somaliji, skromni su i žive povučeno. Najviše vole da spremaju piletinu, ali nije im strana ni teletina ni prasetina. Ipak, porodica im nedostaje, pa često razgovaraju telefonom.
- Sve nam je ovde lepo, nema razloga da ne bude. Za sada je tako, a kasnije ćemo videti. Kada sam krenuo iz Etiopije, ostavio sam suprugu i petomesečnu ćerkicu. Ona je sada već porasla. Ali ja sam ovde došao zbog atletike i imam čvrstu želju da uspem u tome - kaže Gebresluse.
Najveće nade polažu se u najmlađeg člana ove simpatične trojke.
- Očekujemo da Ešetu sledeće godine na Univerzijadi i EP za mlade osvoji medalju. Njegov rekord u polumaratonu iznosi sat i dva minuta, dok su ova dvojica sporiji za 120 sekundi. Ešetu je 10 kilometara pretrčao za 29,35 minuta, a 800 metara za minut i 51. Svi imaju perspektivu u evropskoj atletici, a verujem da će obezbediti normu za Olimpijske igre u Pekingu - kaže Molović.
Bivši atletičar Crvene zvezde Molović iskreno je odgovorio da njegov angažman oko Etiopljana nije samo humanitarne prirode.
- Verujem u ove momke i siguran sam da će ostvariti dobre rezultate. Zato sam potpisao menadžerski ugovor sa njima, po kojem će mali deo od nagrada sa mitinga i maratona pripadati meni. Uskoro će im se pridružiti i Olivera Jevtić jer su u Pambukovici zaista odlični uslovi za treninge - dodao je Molović.
Bratstvo i jedinstvo na etiopski način
U etiopskoj kući vlada malo bratstvo i jedinstvo s obzirom na to da sva tri buduća srpska reprezentativca pripadaju različitim nacijama.
- U Etiopiji žive 74 različite etničke grupe.
Tamrat pripada narodu Oromo, iz kojeg
su došli najveći sportisti sveta poput Hajlea Gebreselasija, Estefani pripada naciji Gurage, malobrojnom ali ponosnom narodu, a moj narod Tigre poznat je po tome da je kroz istoriju mnogo ratovao. Zajedničko nam je da smo pravoslavci - kaže Gebresluse.
Od Podgorice do Pambukovice
Odluku da zatraže azil u Srbiji, šest atletičara iz Etiopije, među kojima je i jedna devojka, doneli su posle Podgoričkog maratona (29. oktobra) i umesto da krenu na aerodrom, ušli su u voz za Beograd. Po dolasku u Srbiju, svi su smešteni u zatvor u Padinskoj Skeli, gde su proveli 28 dana. Posle toga, Etiopljani su boravili u imigracionom centru u Banji Koviljači, a potom u motelu u Lipovičkoj šumi, da bi se na kraju preselili u Pambukovicu, ali samo trojica su odlučili da ostanu.
