Izvor: Politika, 30.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dušan Ivković i košarkaški prevrtači
Pasionirani golubar, proslavljeno trenersko košarkaško ime, Dušan Ivković, izbacio je iz golubarnika sve letače - adute, na dugom i neizvesnom putu oporavka nekada najboljeg srpskog proizvoda košarke. Stvar sa izborom prvog čoveka košarkaške struke nije ni jednostavna, ponajmanje bajkovita, kako izgleda glasnogovornicima i pristalicama ovakvog ishoda višemesečnog traganja za prvim čovekom košarkaške struke. Činjenica da se u predigri Ivkovićeve tako dugo čekane inauguracije događalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bezbroj poteza koji su odražavali posvađanost saveza sa logikom, te očitu i jasnu polarizovanost, klupskih, ličnih i pilićarskih interesa unutar različitih grupa, zainteresovanih da se u ovoj komplikovanoj priči pitaju, dovoljno govori o složenosti stručne i organizacione krize u kojoj se našla srpska košarka.
Iako se kompletna priča svodi na uverljivost silnog dokaznog materijala koji nedvosmisleno potvrđuje da su proteklih nekoliko godina svi u košarci uporno radili u korist sopstvene štete, to nije menjalo niti ublažavalo radikalizaciju unutrašnjih odnosa, niti je u premisi takav način rada odbačen kao nesvrsishodan, samoubilački i krajnje neodgovoran. U galimatijasu svakojakih rešenja nuđenih na brojnim tribinama, otvorenim i zatvorenim stolovima, košarkaška pamet gubila je na svežini, odbacivala ideje i tačke oslonca koje su je činile prepoznatljivom više decenija. Što su košarkaški poslenici sve češće natezali moždane vijuge, to je efekat bio manji i neubedljiviji, a udaljavanje od odgovora zašto smo postali evropska košarkaška periferija, sve nejasnije i nedorečenije.
Iako smo na reprezentativnom planu, govorim o najvažnijoj selekciji poslednjih nekoliko godina, postali drugokategornici, košarkaški svet svesno, ili nesvesno, pokušavao je da pravi vertikalu oko koje neće biti spora, niti startne sumnjičavosti, ma od koga predlog, ideja ili razrešenje određenih nedoumica dolazili. Međutim, takvi napori ostajali su u manjini i veoma brzo prelazili iz epicentra na marginu onoga što je zapravo ključni problem našeg košarkaškog trenutka. Na desetine dana potrošeno je na tumačenju birokratizovanih rešenja, priča o statutarnim i drugačijim pitanjima formalne prirode, koja se ozbiljnom svetu veoma lako i jednostavno prilagođavaju.To je iskorišćeno da se pravi velika galama ni oko čega, kako bi se suština problema i mnogobrojni razdori u javnosti gurali ispod tepiha, iako je veoma dobro poznato ko je inspirator takvog stanja i čiji interesi tu preovladavaju.
Otvarajući uporno i iznova težnju da se na početku pokušaja izvlačenja iz košarkaškog košmara, zagrabi što više paragrafa, kako bi se u budućnosti mogli opredeljivati i pokazivati snagu ličnih pozicija, klupskih apetita i bolesne želje pojedinaca da večito odlučuju, košarkaška stvarnost pretvorena je u jedan veliki forumski amfiteatar. Ta priča, iako je u nekim delovima imala smisao i bila demokratski usmerena da svi kažu šta misle o evidentnoj krizi, vremenom je postala bljutava čak i učesnicima i direktno zainteresovanim ljudima u košarkaškoj porodici.
I kada se sve svede na meru racionalnosti osnovne logike i pameti lako se stiže do zaključka da je srpska košarka sebe marginalizovala na najvišem reprezentativnom planu, upravo zbog viška osionosti, bahatosti, nepromišljenosti i neverovatne količine sujeta od ključnih, stručnih, finansijskih, moralnih, pedagoških i svih ostalih aspekata koji direktno utiču na postizanje vrhunskih rezultata. Dakle, mi ni danas kada ne osvajamo medalje kao što smo nekada činili nismo u tako drastičnom padu na stručnom planu, koliko smo moralno srozali košarkašku ideologiju, praveći od nje restlove po meri sopstvenih nada i očekivanja. Kao da je mnogima odgovaralo da proklamuju koncept opšteg zamešateljstva, pomoću kojeg su uspeli da razbiju čak i tako prepoznatljivu "masonsku trenersku srpsku ložu" od koje se njihovim kolegama širom sveta godinama dizala kosa na glavi. Kao da tim trovačima košarkaške stvarnosti nikada nije odgovarao reprezentativni kult, što i ne čudi. Jer, oni niti su učestvovali, niti razumeju šta je nekada bila glavna vrednost košarkaškog pokreta.
No, vratimo se na Dušana Ivkovića. Postoje na sreću ljudi koji su posle svega što su godinama činili da košarka bude jedna od prepoznatljivosti ovdašnjeg čoveka i dokaz da možemo biti sposobni, umešni i uspešni, spremni da založe sav kredibilitet, stručni i ljudski, kako bi se prekinula agonija koja traje i suviše dugo da bi se jednostavno podnosila. Ivkovićeva odluka da preuzme kormilo reprezentacije, kada su košarkaški vetrovi tako nepredvidivi, nije samo hrabar čin, već ona u osnovi predstavlja svesno žrtvovanje za opštu stvar. Koliko je nas spremno za tako nešto u svakodnevnom životu?
Malo, da budem precizan, veoma malo. Ivkovićev autoritet stvaran mukotrpno, kažu bolji poznavaoci prilika ponekad i na uštrb većeg broja njegovih kolega i favorizovanja sopstvene trenerske logističke grupe, danas nema izbora. On treba da izdrži udare svih onih koji su ga doveli u poziciju koju jednostavno mora da preokrene u korist srpske košarke. Ako Ivković to ne uspe, a sam to sigurno neće moći, onda našoj košarci definitivno nema spasa. Da ne budem pretenciozan i stereotipan, unapred proglašavajući Ivkovića spasiocem. Kod njega je samo jedan od pojasa za spasavanje, ali ako preostali ne uzmu čvrsto i iskreno u ruke onda će se celo košarkaško jato izgubiti u moru nedoslednosti, neiskrenosti i opasnih sujeta.
Ivković nije svemoguć da preko noći izleči celu svitu pasioniranih košarkaških prevrtača. Dakle, poslednji je čas da se košarkaški svet urazumi i ponovo krene ka visinama u društvo košarkaških visokoletača, kao što je to godinama bio slučaj.
[objavljeno: ]
