Izvor: Blic, 15.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duh palanke
Imam utisak, sasvim moguće pogrešan, da nešto nije u redu sa Ligom šampiona u godini dve hiljade i sedmoj. Nešto neopozivo provincijalno izbija iz ovogodišnjeg polufinala i obećanog finala, iako je sasvim moguće da se, na kraju, u Atini, sudare jedan londonski i jedan milanski tim. Ovim se neće reći kako su Mančester i Liverpul palanke. Ali se neće reći ni suprotno: metropole svakako nisu. I, uostalom, uopšte nije važna geografija, broj stanovnika ili administrativni status. Veličina >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << fudbala počiva u toj finoj i razuđenoj mreži mesta na kojima ga se igra, od Male Moštanice do onog mesta izvan polarnog kruga gde je Valter Zenga okončao svoju ozbiljnu trenersku karijeru.
Govorim, dakle, o duhu igre. Izbacivši Barselonu, ove godine svedenu na retke trenutke inspiracije jednog autentičnog genija i pogubno trenersko kombinovanje jednog dobrog đaka holandske škole, Liverpul Rafe Beniteza, a osobito onom uzvratnom utakmicom, postavio je jedan novi standard; tamo gde je prošle sezone carevao individualni genij - Ronaldinjov ili Anrijev, svejedno - naslonjen na tvrdu ritam-sekciju timskog duha, sada stoluje disciplina taktičke odgovornosti, dovedena do perfekcije. Slična je stvar i sa Čelsijem, otkako je promenio vlasnika. Nasuprot tome stoji stara Milanova garda i Mančester junajted, tim svog trenera više nego svog vlasnika. I dva potonja tima preferiraju taktičko iskustvo spram čiste umetnosti, uprkos Kristijanu Ronaldu. To sam hteo reći: provincijski duh uvek pretpostavlja kolektivitet individualnosti, uvek je važnije da se demonstracija zajedništva ogleda u moćnoj organizaciji nego da se bleskovi čistog duha naslone na pojedinačnu težnju ka savršenstvu. Kao u muzici: između snage unisonog isijavanja energije hevimetalaca koji su, kao takvi, preživeli sve trendovske mene rokenrola, ne promenivši svoju "taktičku dispciplinu" ni za joticu, ostavši zauvek zakopani u večitu istost - i, recimo, džezerske spremnosti da se, svako toliko, svetu objavi neki virtuoz čija se ne poriče, stoji - zjapi! - provalija koja dve vrste fudbala o kojima ovde govorim čini gotovo različitim igrama. Benitez, koji je umeo držati lekcije Galaktikos-konceptu, ali i Van Galovoj Barseloni - a Van Gal bejaše preteča viška taktike i suzbijanja individualiteta - vodi svoj tim bez zvezda (Džerard je tu pre svega zbog svoje disciplinovanosti, ne svog raskošnog dara) ka jednom finalu koje bi moglo biti dosadnije od onog italijanskog ili onog, znate već kojeg. Ako se, pak, tamo nađe Murinjo, stvar neće biti temeljno različita. Šabloni i šeme, ma kako bili uspešni, ne mogu zameniti evro-latinski duh igre koju volimo. Ali, od tri engleska kluba, u dva caruje američki, a u jednom ruski kapital. A kapital nije zainteresovan za stvari duha. Ukoliko to nije mogućnost za poresku olakšicu. Vrlo provincijalno: dva Amerikanca i jedan Rus drmaju evropskim fudbalom.
Znači li to da navijam za Berluskonija? Bože sakloni. Navijao sam svim srcem za Bajern, zato što uvek navijam za Bajern, a i zato što je tamo Otmar Hicfild, a to je drugo ime za gospodina. Govorim o igri, da ne bude zabune. No, Bajern se ne može nositi sa logikom velikog kapitala, jednako kao što se ne može nositi sa odsustvom Švajnštajgera, čak i kad on ne igra dobro, a najmanje sa Makajem, odličnim skupljačem malih poena, ali čovekom koji je daleko od nokauterske strasti neophodne za velikog napadača. Marljivost, oličena u igri Podolskog, nije dovoljna: mora se imati nekoga kakav je bio Efenberg, mora se imati vođu na terenu. Maldinija, recimo, ma kako star bio.
I onda dolazimo do provincijskog momka sa viškom ulja u kosi, brzinom i genijem u nogama, i potpunim odsustvom šarma. Već njegovo ime deluje odbijajuće: mi znamo ko je Debeli Zuba, i ne treba nam još neko istog imena. Igrajući Premijeršip, tu ligu džentlmena u poredbi s ostatkom Evrope, Kristijano Ronaldo uživa neviđenu blagonaklonost bekova i punu podršku engleskih sudija. Ovim ne umanjujem njegovu genijalnost, koja je, uostalom, očita, ali sam video i kako dečko igra kad ga čuva Duljaj. Tačnije, nisam video. Nije ga bilo. Ferguson je potrošena legenda, ali Zlostar vrlo dobro zna da je fudbal moguć i ako imate samo jednog izuzetnog pojedinca, ako svom timu usadite ubilački instinkt. Fergurson, tako, više je briljantan psiholog nego što je, još uvek, veliki trener. Masakr nad Romom ne govori ništa o konjovlasniku i njegovom timu, više kazuje ono što je jasno: rimski klub jeste prava provincijska tvorevina duha, sa sve dosadnim Totijevim vazda istim štiklama. Jednom načeta, takva se kula ruši brzo i lako, zato što se zasniva na krhkim temeljima.
I sve je to dozlaboga provincijalno.
Najbolja, najluđa utakmica ove sezone, nije odigrana u Ligi šampiona. Tri-tri u španskom derbiju, Lionel Mesi, ali i svi ostali, to je bilo ono na šta mislimo kad kažemo vrhunski fudbal. Tri engleska tima i jedna italijanska olupina, to nije ono što smo hteli, uopšte. Tri španska i jedan nemački tim u Kupu Uefe izgledaju kao bolji provod.
Jednostavnije rečeno: ako je sva lepota igre spala na Kristijana Ronalda i Didijea Drogbu, onda nešto debelo nije u redu.
