Izvor: Politika, 26.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Drumovi za oranje
U potpuno novim okolnostima neophodno da se preosmisli setva da bismo se nadali boljoj žetvi medalja
Petog avgusta počinje domaće fudbalsko prvenstvo. Biće to istorijski trenutak za naš sport, pošto će prvi put da se igra za prvaka samostalne države Srbije. Da li smo spremni za to?
Naizgled, imamo sve što je neophodno: i savez, i klubove, i igrače, i sudije, i raspored takmičenja, a od pre neki dan i glavobolju manje – izabrali smo selektora. Još kad se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tome doda da smo "konačno dobili grb, zastavu i himnu"...
Međutim, nismo na pragu obične sezone. Nalazimo se između naše sportske praistorije i istorije. Osamostaljivanje ili usamljivanje, kako je kome drago, Srbije upravo u sportu zahteva da se preoru i drumovi, i to najdublje što se može.
Između naše sportske praistorije i istorije
Reč praistorija nije upotrebljena da bi se omalovažilo ono što je bilo u Jugoslavijama, nego da se što jače istakne da je u sadašnjim okolnostima u Srbiji najispošćenije tlo upravo u sportu.
U svim ostalim delatnostima razbijanje Jugoslavije, a potom i odvajanje Crne Gore, suštinski nije ništa poremetilo. Vlada je radila i radi ono što misli da treba, skupština na uobičajen način izglasava ili ne izglasava zakone, saobraćajna policija je kažnjavala za prebrzu vožnju i kažnjavaće i dalje, trgovci prodaju robu kao što su je i prodavali, fabričke mašine, tamo gde ih ima, uključe se i rade kao i svuda u svetu. Ništa se nije promenilo ni u davanju injekcija, đaci dobijaju ocene kao i ranije, brojčane ili opisne svejedno, traktori oru kao i pre... Ali, u sportu je drugačije.
Odvajanjem jugoslovenskih republika i promenom društvenog uređenja naš sport je ostao bez vazduha koji je disao decenijama. Sada treba sve iz početka: od načina finansiranja (lako je bilo ubediti direktore društvenih preduzeća da odvoje pare za sport) do dovođenja igrača (pojačanja iz drugih jugoslovenskih republika nisu bili stranci).
Za uspeh u ekipnim sportovima u međunarodnim takmičenjima, pogotovo kad se radi o reprezentacijama, nužna je što jača domaća liga. U poređenju s onom Jugoslavijom konkurencija je nestala. Nešto spletom okolnosti, kao u fudbalu gde su samo dva kandidata za prvaka. Negde našom kratkovidošću, kao u košarci gde smo se posvetili Jadranskoj ligi, a zapustili našu.
I? Od ugledne fudbalske zemlje stigli smo do nacije čija je reprezentacija najgora na svetskom prvenstvu. U košarci smo bili pretplaćeni na medalje, a sada ne možemo da stignemo u četvrtfinale ni kad smo domaćini evropskog prvenstva.
Doduše, u mlađim kategorijama osvajamo medalje, ali uglavnom zato što nam nade igraju u prvim timovima naših klubova. Prvotimci, i to vrlo mladi, odu u inostranstvo, pa neko mora da popuni prazninu. U "normalnim" zemljama za to mesto mora da se istisne neko.
Istorijske promene su izbacile naš sport na potpuno nepoznat teren... Ima mnogo stvari, koje sportska rukovodstva ne mogu sama da reše. Recimo, finansiranje ili izdržavanje sporta. Ali, ima i onih poslova gde uopšte ne zavise od drugih.
Jedan do takvih je sistem takmičenja. Kao primer može da posluži fudbal, i zbog svog značaja, a i što upravo on počinje da ispisuje prvu stranicu u novoj istoriji sporta u Srbiji.
Liga je smanjena sa 16 timova na 12. Odluka je toliko opravdana da verovatno nije ni potrebno da se obrazlaže. Pošto je promenjen broj timova potreban je i nov "kalendar" takmičenja.
U našem savezu su bili raspoloženiji da gledaju preko plota, nego da stave prst na čelo, pa su prepisali svež hrvatski sistem. Možda je on izvanredan, međutim, niti su prilike iste kao kod nas (na primer, tamo je glavno suparništvo između dva grada, a kod nas između dva kluba iz istog mesta), niti je hrvatska liga među najjačima u Evropi.
Ali, nastavljanje prvenstva posle dvokružnog bod-sistema sa još deset dodatnih kola nema nikakvu drugu svrhu nego da "popuni" sezonu. A upravo taj prazan prostor u kalendaru je ono što bi trebalo da se iskoristi.
Oslanjanje na domaće klubove
Naši fudbaleri, uz poneki izuzetak, više nisu u glavnim ulogama u inostranim timovima, a u onim vrhunskim ih gotovo i nema. Dakle, selektor, sadašnji ili neki posle njega, hteo-ne hteo moraće da se okrene našim klubovima, a oni su takvi da maštamo o tome da prođu kvalifikacije za evropska takmičenja.
Da bismo imali timove s kakvim-takvim izgledima u Evropi, mora da se više i bolje radi s igračima (podmladak je posebna priča). Prvenstvo sa samo 22 kola, koliko bi ih bilo bez razigravanja za prvaka i opstanak u ligi, baš pruža takvu mogućnost.
"Nepopunjeni" deo sezone je prilika za dobru setvu. Treneri na tematskim seminarima mogu da raspravljaju o unapređivanju igre, savezni i klupski rukovodioci da na zajedničkim savetovanjima grade most preko kojeg ćemo što pre da stignemo one koji su nam odmakli. Selektor bi preko nedelje mogao da na dan-dva okupi pojedine igrače, na primer golmane i napadače, koji bi po njegovim uputstvima uvežbavali kombinacije i učili...
Prošlo prvenstvo je završeno 6. maja. Prvu utakmicu na svetskom prvenstvu naša reprezentacija je odigrala 11. juna. Kad se uzme u obzir da je bio nužan makar i kratak odmor od klupske sezone, šta je moglo da se očekuje od jednomesečnih priprema?
Ali, imali smo ligu sa 30 kola i nije bilo vremena, a sada će biti još dva kola više! Sa 22 kola u sličnoj situaciji bi prvenstvo moglo da se završi deset nedelja ranije i da se tim reprezentacija uigra do savršenstva.
Slično je i s kvalifikacijama. Igrači nam se okupe nekoliko dana pre utakmice, pa o ozbiljnim pripremama nema ni govora. S osloncem na fudbalere iz domaćih klubova i s kratkom ligom reprezentacija bi uoči svake važne utakmice mogla da dobije i dve nedelje za pripreme.
[objavljeno: 26.07.2006.]
