Izvor: Sportski Žurnal, 26.Jan.2011, 16:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dragić: Zlato posvećujem majci

Pet svetskih rekorda Tanje Dragić u bacanju koplja na putu do zlatne medalje na Prvenstvu sveta za invalide u Kristčrču (Novi Zeland), jedinstven je podvig u svetu sporta. Da se nije zadovoljila učinkom i popustila u poslednjem pokušaju, mogla je svih šest puta da bude najbolja ikada u svojoj kategoriji. Njen podvig odjeknuo je svim meridijanima, a posebno u Srbiji, na drugom kraju sveta u odnosu na onaj na kome je ostvaren. Do juče anonimna devojka odjednom je izbila u prvi plan. >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal <<
– Počela sam da treniram sa 13,5 godina, u sedmom razredu – počela je s predstavljanjem Tanja Dragić i nastavila – U atletiku sam ušla zahvaljujući mom razrednom starešini, Danijeli Tolimir, koja je organizovala školska takmičenja. Odredila me je da učestvujem na Opštinskom prvenstvu osnovnih škola Zemuna.
Talentovanu devojčicu uočio je trener Goran Radoja i pozvao da postane član Atletskog kluba Mladost:
– Nisam odmah pristala. Međutim, naredne godine, kada sam opet bila uspešna na istom takmičenju, na Goranov nagovor i uz razgovor sa mojim roditeljima, počela sam da treniram atletiku. Atmosfera u klubu bila je za mene neodgovarajuća, teško su me prihvatali, jer sam dosta zatvorena ličnost, povučena u sebe.
Rezultati su ipak bili dobri, što ju je održavalo uz skute Kraljice sportova, sve dok nije povredila zadnju ložu. Bez obzira što nije imala elementarno što i druga deca, Tanja je bila srećna što može da trenira. Najbolje rezultate postigla je 2008, kada je prvi put ušla u reprezentaciju Srbije za mlađe juniorke.
Sve lične rekorde ostvarila je tokom višeboja: bacanje kugle od 4 kg (9,56 m),  skok uvis (143 cm), skok udalj (5,36 m),  200 m (26,06),  koplje  (34,04 m),  800 m (2:31,25), 100 m  (12,91), 400 m (59,51).
– Postigla sam ih u Bursi, na Prvenstvu Balkana starijih juniorki. Dve nedelje pred Paraolimpijske igre 2008. ponovo sam povredila zadnju ložu i ako sam bila najspremnija do tada.
Povreda se, naravno, negativno odrazila na rezultate u Pekingu.
– Atletikom sam prestala da se bavim zbog loše atmosfere u klubu Mladost. Uz pomoć trenera i razgovora sa Ismail Mačevom, prešla sam u Crvenu zvezdu. Nisam se mnogo zadržala.
Usledilo je, kako kaže, izuzetno teških 10 meseci. Bila je nezadovoljna sobom, zatvorila se još više. Kriza se produbljivala kada joj je, dobro se seća, na času praktične nastave 5. marta 2010. zazvonio mobilni telefon:
– Čula sam glas od koga sam strašno zazirala, ali sam se iskreno nasmejala kada mi je rekao: „Veoma si tvrdoglava, ali ja sam još tvrdoglaviji i ako si mislila da sam digao ruke od tebe – grdno se varaš“. Ništa pozitivnije u tom trenutku nisam mogla da čujem. Bio je to glas mog selektora Vlastimira Golubovića neprospavane noći dugo sam razgovarala sa selektorom. Odlučili smo da me trenira on lično. Završio je razgovor izuzetno važnom rečenicom,  punom nade: „Možeš da očekuješ izuzetno naporan rad. Ukoliko budeš sve izdržala obećavam ti da ćeš postati neko o kome će se pričati“.
To se obistinilo u mestu simboličnog naziva, Hristova Crkva. U zagrevanju imali su prava na dva probna hica po redosledu bacanja:
– Onog trenutka kada sam izašla na borilište treme više nije bilo, već samo želje i snage da dam sve od sebe, da pokažem da vredim, što sam dokazala svetskim rekordima. Velika motivacija mi je majka, kojoj sam posvetila peti, najbolji hitac. Nasupilo je radovanje, još uvek nisam svesna činjenice da sam najbolja na svetu.
Tanji predstoji obračun sa daljašicama, ali je već dosadašnjim učinkom načinila veliki, možda i presudni skok u životu.
– Mislim da je nacionalno priznanje velika stvar za sportiste Srbije. Dobiću ga kada budem napunila 40 godina. Mnogo mi znači, jer ću imati obezbeđena primanja u kasnijem životnom dobu…

Nastavak na Sportski Žurnal...