Izvor: Politika, 07.Avg.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dolanc dao na pozajmicu Titova kola
Direktor Muzeja starih automobila priča o nesreći prvog srpskog šofera Srete Kostića i kralja Petra, svom pozorištu „Moderna garaža” i shvatanju glume Đuze Stojiljkovića, odnosu prema novcu, režiji u sportu, istini i laži...
Beograđanin Bratislav Braca Petković (62) je vlasnik poslastičarnice „Petković”, najstarije u Beogradu (1903). Direktor je Muzeja automobila u kome je zbirka oldtajmera njegovo vlasništvo. A na istom mestu, u Muzeju automobila, je i kamerno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pozorište „Moderna garaža” u kome je on direktor, a i sve drugo: dramaturg, reditelj, scenarista...
Da bi sve ovo funkcionisalo na najbolji način, bez presudne pomoći drugih, on mora da zna sve sam i da obavi. Poslastičarski zanat je učio od dede i oca, ali je, i zvanično, stekao majstorsko pismo. Posle završene gimnazije diplomirao je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Još u toku studija počeo je da se bavi i dramaturgijom, a rezultat su, zasad, pet igranih drama: „Sporting lajf”, „Gran pri”, „Legija časti”, „Cvetovi zla” i „O tempora, o mores”.
U braku sa Jelenkom, kustosom Muzeja automobila, ima dvojicu sinova koji su, kao i on, završili FDU: Bogdan (33) je producent, a Dušan (27) kamerman.
Šta ste učinili po nalogu oca?
Želeo sam da naučim sve o poslasticama, ali nisam imao potrebu da zbog toga i završim zanat. Ali, pre studija režije položio sam prijemni i na Akademiji za likovnu umetnost, a otac je, kao mecena nekim slikarima, znao kako teško žive, pa je samo zbog toga želeo da imam i diplomu poslastičara za, kako je govorio: „Ne daj bože”... Jer, kod nas je dolazio čuveni slikar Bjelić, pa Mladen Josić, kum nam je Svetislav Strala, istaknuti akvarelista...
Kako se snalazite u poslastičarnici?
Sve znam da umesim. A ko ne zna posao u svojoj radnji bolje da i ne pomišlja na vođenje bilo kog posla. Teško je s radnom snagom, a još kad zaposleni osete da gazda mnogo toga ne zna, onda je nastradao. Zato ja, povremeno, napravim nešto što moji radnici ne znaju i, kad to vide, više mi ne prave nikakve probleme... Imam ih osmoro sa prodavačicama. A tu, uz radnju, i stanujem: na uglu Takovske i Georgi Dimitrova.
Šta je Vaš najbolji proizvod?
Diplomat torta sa svežim voćem i krempite sa šlagom. Cena diplomat torte je od 1.200 do 2.000 dinara, zavisno od težine. Ima tu i raznih šniteva. Razvio se taj posao u smeru da sve bude manje slatko, a sa više voća. Posebno sad u toku leta i jeseni... Boza je, na primer, odlična za poboljšanje imuniteta...
A kad ste ušli u auto svet?
Zvuk motora me opio još dok sam bio dete. Motor automobila je hronologija civilizacije. U motoru su sažeti svi izumi čovečanstva od vatre do točka. Vatra i danas pokreće automobil... U Beograd je prvi automobil došao 1903. godine.
Koji je Vaš prvi oldtajmer?
To je „ford”, model iz 1926. godine. Platio sam ga u naturi. Za njega sam dao gramofon na navijanje i komplet ploča. Bilo je to 1965. Imao sam tada sedamnaest godina. Posle sam kupio BMV. A do 1970. sam imao desetak starih automobila. A sve sam to nabavljao kao robnu razmenu. Ja njima novi televizor, a oni meni stari automobil...
Koji automobil ima posebnu vrednost?
„Šaron” iz 1908. godine. Tim automobilom Sreta Kostić, prvi srpski šofer, je vozio kralja Petra. Imam i vozačku dozvolu Srete Kostića koju sam tražio dvadeset godina. Posle je na dvoru bilo više automobila, pa je Sreta imao širi vozni park, a i kolege, šofere. I sve tako do jedne nesreće.
Šta se dogodilo?
Sreta je kadilakom vozio kralja Petra kroz Ibarsku klisuru kad se automobil upalio! Kralj je u poslednjem trenutku iskočio iz automobila, a Sreta je dobio otkaz. Ipak, Sreta je dobio posao na crnogorskom dvoru. Vozio kneza Mirka, sina kralja Nikole.
Koliko sad imate starih automobila?
Oko sto, ali nisu svi u Muzeju. U izložbenom salonu, ovde u najstarijoj garaži na Balkanu, koju je 1929. projektovao i sagradio ruski arhitekta Valerij Vladimirovič Staševski i koja je zakonom zaštićeni objekat, u Ulici majke Jevrosime, ima oko pedeset oldtajmera, a ostali su u Grockoj u hangarima. Ali, povremeno jedne odvezem, a druge dovezem u Muzej. Svi automobili su u voznom stanju! Najstariji je tricikl marke „marat gordon” iz 1897. godine.
Šta je sa Titovim voznim parkom?
Imam jedan Titov „mercedes” i jednog „fiću”, ali najbolji deo Titove zbirke automobila, pa i auto nemačkog generala Aleksandra Lera, uzeli su Slovenci. Tu je bio i jedan „korh” u kome se vozio Ante Pavelić, pa dva blindirana ZIS-a koje je Staljin poklonio Titu, tri „kadilaka”, jedan „linkoln kontinental” „rols-rojs”... Dogodilo se to, 1986. godine, kad je ministar unutrašnjih poslova Jugoslavije bio Slovenac Stane Dolanc. Slovenci su ova vozila uzeli na pozajmicu od pet godina... Kao da su znali šta će se dogoditi kroz pet godina.
A kad ste se okrenuli i pozorištu?
To je meni po vokaciji. Reditelj sam po obrazovanju, a i dramski pisac po opredeljenju, a i potpredsednik sam Udruženja dramskih pisaca. U podrumu Muzeja automobila, „našao” sam jedan prostor koji je kao stvoren za kamernu scenu. Odlika kamernih scena je što pri govoru ne sme da se čuje odjek. Ali, kamerne scene, u tom malom prostoru, ne mogu da imaju suflera, pa tu moraju da glume samo pravi majstori. I zato meni, u svakoj predstavi, uz sve ostale, igra Đuza Stojiljković, jer je jedan od najvećih majstora glume.
Ko su glumci „Moderne garaže”?
Uz Đuzu tu su Svetlana Ceca Bojković, Tihomir Stanić, Bole Stošić, Miki Krstović, mladi Nikola Vujović... Svima njima osnovni ton svake predstave daje Đuza. Evo zašto: on dođe na prvu probu i zna ceo tekst! I posle toga povuče u radu celu ekipu. Sramota ih je da i oni ne znaju celu priču. I tako je bilo u svih mojih pet drama.
A zašto tu nema drugih reditelja i pisaca?
Teško je to isplativo sa sto dvadeset stolica koliko ima „Moderna garaža”. Jer, ja ne plaćam pisca, reditelja, scenografa... To sam sve ja. Cepam i karte ako baš moram. Karte su, odnedavno, šest stotina dinara. Od ulaznica mogu samo da isplatim glumce. Ono što radi Đuza vredi hiljadu evra. Ali, kad znam da on u „Ateljeu 212” dobija za predstavu pedeset evra ja mu u „Garaži” dajem sto! Znam da je i to ponižavajuće, ali ja nemam više. A moje pozorište niko ne dotira. Svaka predstava se tu vrti po dve nedelje. A idemo i na gostovanja po Srbiji.
Koji je vaš odnos prema novcu?
Novac koji zaradim vrlo brzo potrošim. A radim i za, uslovno rečeno, slavu. Jer, posao mi je, vrlo često, samo profesionalni izazov, a ne izvor zarade. U svemu što radim stekao sam jako veliki krug prijatelja i oni su moje najveće bogatstvo. I još nešto kad je o novcu reč: od ovih sto starih automobila koje imam ni jedan nikad neću da prodam...
Koliko ste posvećeni sportu?
Nekad sam u sportu bio više nego danas u svim poslovima. Bio sam i atletičar Zvezde i Partizana i fudbaler Palilulca. Voleo sam skok s motkom, a zimi hokej u Partizanu... A plivanje mi je bilo i ostalo najbolji način za održavanje forme. I sad vrlo često odem u rano jutro na Adu. Najbolje se osvežim kad nekoliko puta preplivam jezero u vreme kad se priroda tek budi...
Da li u sportu postoji režija?
Prvi i najvažniji stav u svim vrstama režija je podela uloga. Kad je o sportu reč taj zadatak ima trener. Uloga trenera je značajna i u toku sportskog događaja, jer, za razliku od pozorišne predstave, u kojoj se, posle postavke, uglavnom ništa više ne menja, trener može i u toku utakmice da menja uloge igračima, pa i sastav tima, i da tako presudno utiče na konačan rezultat utakmica.
Šta Vam je najvažnije u svim događanjima?
Pošto zdravlje svi podrazumevamo bez slobode mišljenja, odlučivanja i kretanja ništa nije važnije. A ja moju slobodu čuvam radom. I sinovima kažem samo jedno: „Trudite se da najbolje radite ono čime se bavite i bićete slobodni ljudi”.
Kad ne govorite istinu?
Nikad ne lažem, ali događa mi se da nešto prećutim. Moja baba je govorila: „Jezik kosti nema, ali kosti lomi”. I još nešto na ovu temu: „Nikad se nije kajao onaj koji je nešto prećutao, već onaj koji je nešto rekao”.
Da li verujete u neku višu silu, u Boga?
Ja sam pravoslavac, ali nisam ortodoksni vernik. Mislim da bi svako od nas trebalo da gradi crkvu u sebi. Meni je otac postavio neke standarde života, a to su besprekorno poštenje i apsolutna solidarnost sa tuđim problemima i mukama, pa i da se deo tog tereta, ako je to moguće, preuzme.
Slavko Trošelj
objavljeno: 08/08/2010
