Izvor: B92, 17.Jan.2021, 11:02

Dnevnik karantina

Dnevnik karantina

Ako uskoro budete čitali memoare zatočenih teniskih zvezda u australijskom karantinu, nemojte se začuditi otkud to. Možda će, kako stvari stoje, to biti jedini način nekima da nešto zarade i nadoknade troškove.

Tačno je, Tenis Australija snosi sve troškove čarter četova sa raznih svetskih destinacija, kao i hotelskog (ili zatvorskog?) smeštaja, ali biće da nije bilo baš sve kako su najavljivali.

Tačno je i to, Tenis Australija žarko želi dobar tenis >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << pod vrelim australijskim suncem, doduše nešto kasnije nego inače, u februaru.

Ali kako će tenis biti na vrhuncu u Australiji ako oni koji treba da igraju, usled nezapamćenog ludila u svetu sporta, ne smeju čak ni da treniraju?

Strahovali smo od posekotina na prvom gren slemu sezone. Rane su već prokrvarile. Preti da se rana brzo zagnoji!

Kako smo se, dakle, našli usred australijske pustinje, bez kompasa?

Kako je došlo do toga da se dozvoli da se neki prosto igraju sa sportistima i njihovim karijerama?

Zašto im unapred sve nije potanko objašnjenio i rečeno? Zbog čega su mnogi od tenisera i teniserki, po saznanju da im se status takmičara odjednom menja u status dvonedeljnih zatočenika, pohrlili da otkriju svetu preko društvenih mreža šta im je zaista rečeno?

Ili bolje, šta im nije rečeno?

Kome je trebala ovakva tragikomična situacija?

Ono što ne razumem je da nam niko nikada nije rekao da, ako jedna osoba u avionu bude pozitivna, da će svi iz aviona morati u izolaciju. Dva puta bih razmislila da li da dođem”, izjavila je Julija Putinceva.

Razumem delimično organizatore. Grend slem je džinovski generator novca. Tu je sve precizno povezano u jedno veliko strujno kolo, nijedan osigurač ne sme da ispadne.

Ali već su pojedini popucali i poispadali.

Razumljivo je da su hteli najbolje, da su želeli tamo najbolje igrače, uostalom, polazi im to za rukom u poslednjih tridesetak godina.

Mnogo su uradili da od travnatog hepeninga na Kujong parku, naprave fantastičan turnir u Melburn parku.

Australija, ranije, nije bila naročito atraktivna destinacija za tenisere. Sedamdesetih, naročito u eri amaterizma, troškovi odlaska tamo i boravka, bili su neisplativi.

Kralj severa, Bjorn Borg, igrao je samo jednom pod australijskim suncem, Džimi Konors svega dva puta. Trebala je dobra, dobra šargarepa na udici da se najveće zvezde privuku „down under“.

Zbog čega ove godine onda nisu svi mogli da budu u jednom balonu, u Melburnu, kao u Njujorku? Ili Parizu?

Zašto je bilo potrebno razdvajati „šestorku“ u Adelejd i činiti im medveđu uslugu da moraju da se pravdaju pred ostalim kolegama da su privilegovani i uživaju poseban tretman?

Čega su se to plašili u Melburnu, zašto su toliki elitni hoteli otkazivali gostoprimstvo? Previše pitanja, mnogo ćutanja.

Možda su, zaista, kao velike zvezde zaslužili da imaju poseban ugled, ali verujte, nikom od njih nije prijatno što će sada biti posmatrani pod drugačijim mikroskopom.

Samim tim i odlukom da oni koji su se, sticajem okolnosti, zadesili na spornim čarter letovima, sa minimumom kovid pozitivnih, ne mogu dve nedelje da treniraju, volej je završio u mreži.

Imamo već tri podgrupe – one u Melburnu koji su „zatočenici“ u sobama. Ne smeju ni da promole nos napolje iz soba.

Imamo onda one u Melburnu koji nisu bili na „kovid“ letovima, ali mogu da treniraju u okviru obećanih pet sati, pod strogom prismotrom.

I imamo tu manju grupu u Adelejdu, za koje tvrde da imaju najbolje uslove, koriste hotelsku teretanu i jedini faktički, koliko toliko mogu normalno da se spremaju za start turnira.

Organizatori se u tom meču sa teniserima već na startu nalaze pred brejkom, na 0:40, pred gubitkom servisa.

Ima tu još jedan veliki problem, a on se ne otklanja toliko lako. Australijanci su uplašeni virusom, strahovito uplašeni.

U momentu kada u zemlji gotovo i da nema pozitivnih slučaja, ili je ta brojka na nivou statističke greške, postoji neverovatna paranoja da će ih „uvoz“ 1.270 tenisera, papreno koštati.

Finansijski već jeste i koštaće i dalje, sigurno. Koštaće ih svakako i nerava i ko zna čega sve ne još, dok god se ta igranka oko prvog grend slema ne završi i poslednji avioni sa takmičarima ne napuste vazdušni prostor Melburna.

Šta će im ostati? Hoće li se osloboditi tog straha koji ih je stravično okovao?

Razmljivo je i da Australija, kao velika i ozbiljna država, ima svoj način borbe sa korona krizom, razumljivo je i da oni postavljaju svoja pravila igre, koja mogu ili ne moraju da se prihvate.

Za Džona Iznera, to je bilo previše.

I za Rodžera Federera, verujte.

Samo pazite šta u poslednjih godinu dana govori i kako se ponaša vlasnik 20 grend slem titula i sve će vam biti jasno.

Dolazak Federera u Australiju, ne bi bio samo veliki teniski praznik za planetu, on bi, ustvari, bio vesnik otapanja „korona doba“. Najava povratka u normalu.

Mislite li stvarno da je to što Mirka i deca nisu mogli sa njim u avion uticalo presudno da on odluči da ne ide tamo? U situaciji kada se bori za istorijski učinak u trci za titulu najboljeg svih vremena, na izmaku karijere? Koliko puta je bez Mirke i dece bio na turnirima? Za profesionalca, to je posao, to je normalno.

Biće da je švajcarski precizno proračunao nešto drugo, ajnštajnovskom formulom došao do zaključka da ne vredi trošiti ni novac ni vreme na australijski eksperiment. Masa obećanja, puta praznina neizvesnosti, jednako je.... Ne, ne vredi ići tamo. Ili zna nešto više...

Da, Rodžer leči koleno posle dvostruke operacije, ali godinu dana? Rodžer, bez tenisa? Hm, biće da su se neki časovnici opasno pokvarili i da ne pokazuju nama običnim smrtnicima tačno vreme.

Čitao sam ispovest austrijskog dubl igrača, Filipa Osvalda, jednog od onih 47 „nesrećnika“ koji su se zadesili na tim letovima iz Abu Dabija i Los Anđelesa.

Tako ih je zapalo, sportska nesreća, što bi se reklo. Samo kada bi sve to imalo veze sa sportom...

Teniseri su, kao i svi mi u ovih godinu u kusur dana u svojevrsnom vrtlogu pandemijskih zbivanja.

Osvald i njegov partner u dublu, Markus Danijel, zadesili su se u Delrej Biču, gde su igrali na turniru. Čuli su da će biti čarter let iz Los Anđelesa za Melburn, međutim, na turniru su saznali da će mnogi ići iz obližnjeg Majamija. Pokušali su i oni, ali su ti letovi već bili bukirani od strane drugih igrača.

Morali su zato dan ranije u LA, spavali su na aerodromu, kako ne bi propustili let, koji je kasnio dva sata, dok se nije raščistila situacija oko pozitivnog testa Tenisa Sandgrena.

Po dolasku u Melburn zasuti su rigoroznim merama zaštite, odmah su dobili nove maske, deizinfikovane su im ruke, pod pratnjom policije sprovedeni su u hotelske karantine, urađeni su im testovi...

I onda koji sat kasnije, šok - saznaju da zbog dva pozitivna testa nekih putnika iz aviona, neće moći da mrdnu iz sobe 14 dana! Ni makac!

Osvaldu je zaribao i internet, konekcija je slaba, ne može ni sa rodbinom valjano da komunicira. Ne daju mu da strči iz hotela da kupi SIM karticu, ali, pazite ovo, saznaje da može da naruči karticu ako se ona može kupiti u marketu iz kog naručuju da im se donese hrana! Ludilo, zaista.

I taman pomisli da je to spas, ali ne...Nema treniranja, nema izlaska iz sobe. Sedi 24 sata tu i ko te pita. Kaže, srećom da može da otvori malo prozor i da je prostorija dovoljno svetla.

Mislim da nije fer da je nekolicini u Adelejdu dozvoljeno da treniraju, a da smo mi zatočeni u Melburnu, posebno mi koji smo bili u ’korona avionima’, kaže Osvald.

Takos u ih nazvali, korona avioni.

Osvaldova priča otkriva i kako je trebalo da izgleda to „treniranje“.

Trening je određen rasporedom, igrači su podeljeni po grupama i mogu da napuštaju sobe sa razmacima od pet minuta.

Svaki put kad jedna grupa izađe, čistači izlaze da dezinfikuju koridor i liftove u hotelu, pre nego što krene druga. To troši vreme.

I onda, trening, dva sata, potom vas sprovode u fitnes prostorije gde možete biti još 90 minuta. Pola sata pre kraja sesije, morate naručiti šta da vam donesu za jelo, posle treninga.

Imate potom još sat za večeru i onda se vraćate u hotel u kom provodite narednih 19 sati.

I tako u krug, puta 14. Do eventualnog izlaska iz tog dvonedeljnog dobrovoljnog pritvora. Ali opet, ne za Osvalda i tih 47, koji ostaju u neravnopravnom položaju i ni to ne mogu.

Baš ih briga kakva vam je hrana, šta ih interesuje što vam je internet spor, oni neće ništa da rizikuju“, podvlači Austrijanac.

I još nešto, nema tačke dodira sa članovima svog tima. Ni sa fizioterapeutom.

Nije nam dozvoljeno da se vidimo sa njima, da nas masiraju. Možemo da masiramo jedino sami sebe“, ironičan je dubl igrač.

Drugi se snalaze kako znaju i umeju. Urugvajac Pablo Kuevas, na svom Instagram storiju, pokazuje znake originalnosti!

Izvrnuo čovek dušek sa kreveta, postavio ga uz zid i dobio – teniski zid! Ne ozdvanja toliko da smeta ostalim u hotelu. Kud ćeš bolje za vežbanje forhenda i bekhenda u četiri zida!?

Ipak, šta će uraditi organizatori da situaciju koja im se već sad otela kontroli, dovedu u normalu?

Teško je reći. Prilično su im vezane ruke. O mnogo čemu ne odlučuju sjajni Kreg Tajli i ljudi oko njega. Već Vlada, epidemiolozi, medicinski timovi...Znate već.

A tamo su svi samo zbog jedne igre, zbog tenisa.

Prvih dana mogli smo da vidimo kako Novak Đoković gleda kroz prozor i priprema napitak, kasnije razgovara odozgo sa navijačem koji je našao način da se probije i pozdravi ga sa ulice.

Saznali smo da će Sorana Kirstea biti kao na odmoru i nagledati se filmova i serija sa Netfliksa. Neki će meditirati, neki postavljati video snimke kako rade vežbe u svoja četiri hotelska zida. Svako po svojim afinitetima.

Da li je sve ovo moguće, da li je sve ovo realno, pitamo se. Da li smo, kao čovečanstvo, zaista došli na rub, da i najosnovnije stvari postaju luksuz i stvar davno prošlih vremena?

Zašto nam se nešto što nazivaju novom normalnošću, konstantno natura kao nešto normalno?

Australija je za veliku većinu sporstke planete, početkom svake godine postala sinonim za tenis. Ne za teniski teatar apsurda.

Možda jedino u svemu ovom bude dobro, što se tokom karantina budu napisali neki novi, iskustveni dnevnici.

Pa saznamo ko sem dara da udara po loptici ima nešto i u oštrini pera. U nesalomivosti duha! Mogli bi i u tome da se takmiče, sad kad imaju vremena na pretek, zaključani po sobama. Zaista!

Samo da ti svežnjevi ključeva ne zveckaju tako zlokobno i ne podsećaju na tamnice... U kojima smo svi mi, manje više u ovih godinu i kusur dana.

A ipak, možda sve to nekako prođe i pljesak iz teniskog teatra Rod Lejver arene, radosno zapljusne naše uši.

Pobediti, to je cilj, ma kakve prepreke bile pred nama.

Nastavak na B92...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta B92. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta B92. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.