Izvor: Blic, 19.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Đukić nije želeo mentora
Đukić nije želeo mentora
Jednom je Franc - Kajzer Bekenbauer uspeo da bez trenerskog iskustva sedne na klupu 'pancera' i da za dva mondijalska ciklusa osvoji prvo i drugo mesto na svetu (1986. vicešampion, 1990. šampion), a onda su Evropu zahvatili novi trendovi. Kopačke o klin, pa pravo na klupu - bila je fudbalska filozofija mnogih klubova i proslavljenih igračkih imena, ali su se eksperimenti u većem broju slučajeva završavali neuspehom.
Mišel Platini, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na primer, nije ostavio trag na klupi Francuske, Mark Hjuz nije do kraja iskoristio šansu u Velsu, Dejan Savićević je neslavno završio bitisanje u reprezentaciji Jugoslavije, Frank Rajkard sa odličnim timom Holandije nije uspeo da osvoji evropsku krunu na domaćem terenu. Bilo je i onih sa boljom srećom - Lotar Mateus je uveo Partizan u Ligu šampiona, dok Roberto Manćini izrasta u odličnog trenera...
Mlađe trenere u Srbiji je forsirao Partizan, koji je imao uspešnu misiju sa Ljubišom Tumbakovićem, a sada je klupu prepustio Miroslavu Đukiću. Radomir Antić, član Izvršnog odbora, želeo je da se ime Đukića ne potroši brzo, ali je posao ipak sklopljen.
Fudbalske trenere pitamo da li bivše asove treba odmah bacati u vatru, a Stanislav Karasi, predsednik Udruženja fudbalskih trenera Beograda, tvrdi da taj trend nije za svaku pohvalu.
Kaljenje uz iskusne
- Pogledajte kakva nam je liga i ko sve radi kao trener, i shvatićete da li ovde rade talentovani, iskusni, vrhunski ili podobni treneri. Prema mlađim kolegama nema i ne sme da bude ljubomore, ali mislim da bi oni morali da se kale i stiču znanje uz stare vukove. Preveliki je zalogaj za njih da se odmah sa terena presele na klupu, da treniraju druge, a do juče su njih trenirali. Potrebno im je vreme da sazru, tako da mislim da nije dobar trend da se bivši igrači odmah promovišu u trenere. Njihovi veliki plusevi su mladost i ambicija, ali ona često prevazilazi mogućnosti. Mi smo, na primer, učili od Miljana Miljanića i to je bio pravilan put kojim je nastavio i Ljubiša Tumbaković, koji je nasledio principe Ivice Osima. Dakle, uprava je ta koja odlučuje koga će da postavi za trenera, koliko im je potreban i kada će da ga smene - kaže Karasi.
On tvrdi da veliko fudbalsko ime nije garancija za uspešnu trenersku karijeru.
Iskustvo presudno
- Svi znamo ko je Franc Bekenbauer, ali on je jedan od retkih pozitivnih primera. S druge strane, imamo Marka Hjuza, Franka Rajkarda, Mišela Platinija, koji nisu uspeli da svoje fudbalske ideje prenesu verno igračima na terenu. Za ovaj posao je važno iskustvo, autoritet, obrazovanje i jak karakter, jer je trener taj koji stvara tim, ambijent u kojem će da radi, mora da vodi 30 različitih karaktera... U karijeri sam radio sa velikim igračima i sve dileme sam rešavao iskustvom i autoritetom. Vidite, mnogo je dobrih trenera koji su se dokazali u radu sa mlađim kategorijama, ali nikad nisu dobili pravu šansu, a najveći ceh za preskakanje razreda trenera platiće klub i igrači. Klub jer mogu da izostanu rezultati, a igrači jer ne mogu mnogo da nauče.
Mateus zna posao
Dragomir Okuka, bivši selektor mlade reprezentacije i trener srpskih i poljskih klubova, smatra da nije loša ideja davati velikim igračima priliku da postanu treneri, ali da je ona kod nas pogrešno preslikana.
- To je dobra ideja, naročito ako su u pitanju zaista velika igračka imena, ali mislim da bi ipak bilo dobro da oni u trenersku problematiku uđu uz iskusnije kolege. Praksu sa zapada pokušali smo da prenesemo i kod nas, ali mi nismo zapad, ovde se drugačije radi, drugi je sistem odlučivanja. Bivši veliki igrači su autoritet stekli uspesima na terenu, međutim, on ne mora ništa da znači ako igrač oseti da mladi trener nema dovoljno znanja i da od njega nema šta da nauči. Nedostatak iskustva je, takođe, veliki hendikep. Istina je da bivši fudbaleri imaju osećaj za igru, ali treba znati i kako pripremiti ekipu na fizičkom i psihičkom planu. Na klupi nije dovoljno samo fudbalsko znanje, već je potrebno iskustvo, kultura ponašanja...
Okuka zatim navodi nekoliko primera.
- Treneri koji svoje pulene ne gledaju kroz sebe i kroz ono što su oni mogli da urade na terenu, imaju veliku šansu da budu uspešni. Lotar Mateus je, na primer, tačno znao šta može da očekuje od igrača Partizana, dobro ih je upakovao i motivisao i na kraju su igrali u Ligi šampiona. Siniša Mihajlović je takođe izabrao pravi put. Mogao je odmah da bude samostalan, ali on je odlučio da se školuje i da znanje stiče kao pomoćnik Manćiniju u Interu.
Goran Stevanović je jedan od mladih trenera koji su u karijeri išli stepenik po stepenik. Počeo je da radi sa pionirima Partizana, zatim je preuzeo Železnik, da bi potom zanat pekao u reprezentaciji uz bivšeg selektora Iliju Petkovića.
Isključiti interese
- Ja sam protiv toga da se veliko ime brzo potroši zarad niskih interesa. Mislim da je najbolje da mladi treneri za početak rade sa iskusnijim kolegama, ali da to ne bude predug period. Nije dobro ni kada ne znaš da se postaviš kao prvi, već stekneš reputaciju večitog asistenta. Loše je i kada mlad trener kasno uđe u ozbiljan posao, ali trebalo bi da provede bar godinu sa decom. U radu s njima se stiče rutina i ako vas ona zavole, onda nećete imati problema ni sa starijim fudbalerima. Kod nas su kriterijumi za izbor trenera poremećeni.
Stevanović upozorava da se jednim lošim trenerskim potezom može urušiti godinama stvarano igračko ime.
- Važno je da trener nije došao u klub zato što se neko u tom trenutku krije iza njegovog igračkog imena. Tako je, možda, potrošen Platini. Trener takođe ne sme da se poistovećuje sa igračima i da od njih očekuje da ga kopiraju. Kada sam se vratio iz inostranstva, nije mi bilo jasno kako u našoj ligi ne postoji igrač koji može da predribla protivnika u duelu jedan na jedan kada je to najobičnija stvar. E, onda shvatiš da moraš da tražiš alternativu, da na drugi način stigneš do gola.
Ž. B.
