Izvor: Sportski Žurnal, 21.Maj.2011, 04:44   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dejan Savić stavio tačku na prebogatu igračku karijeru

Tačka je stavljena. Povratka nema. Posle 22 sezone, Dejan Savić, rekorder po broju reprezentativnih utakmica 444 (405 golova) je rekao vatepolo igranju –  Zbogom.

Na utakmici Zvezde Vet i Beograda njegov dugogodišnji saborac, u ovom slučaju trener Viktor Jelenić je zatražio tajm aut. Pozvao je Savića da izađe, a onda počeo sa aplauzom koji je trajao nekoliko minuta.
– Pojma nisam imao šta radi.Pitao sam se šta sada traži tajm aut. Video >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << sam da je sve isplanirao. Hvala i njemu i igračima.Lepo…Neću nikakav oproštaj. Ma kakvi…Zvali su me Vujasinović i Trbojević koji još razmišljaju da li da igraju ili ne, zatim Ikodinović, Kuljača…
Za zvanični oproštaj može da neće, ali neće da može što bi se reklo u žargonu. Ako ništa drugo VSS bi morao makar simbolično da obeleži ne samo njegov već i odlazak svih asova koji su proslavili naš vaterpolo.
– Proveo sam devet godina u Partizanu. U Španiji sam dve sezone bio u Barseloni, jednu u Barseloneti. U Italiji po dve u Florenciji i Pro Reku. na kraju pet u Sintezu i ovu poslednju u Zvezdi.
Dugo…
– Jeste dugo, ali je brzo proletelo. Trenirali su me najveći svetski stručnjaci. Rudića se najslabije sećam ali posle toga Manojlović, pa Stamenić, Porobić, Udovičić.U inostranstvu De Krešenco, Di Anđelo, pa Esteljer.Ne mogu da ne pomenem trenere Partizana Maksimovića i Popovića koji su ocenili da sam talentovan.

Nedavno, 24. aprila napunio je 36 godina. Neki smatraju da je mogao još, posebno u ovoj našoj ligi:
– Ni slučajno.Hteo sam da prestanem još prošle sezone, ali kako da odbijem Viktora. Pošteno pričam. Telo više nije  moglo.Povrede, bolovi, raspadao sam se. Slušao sam i uverio se da je to istina.Kada staneš na ivicu bazena i osetiš muku da skočiš u vodu, e, tada treba da prestaneš.
Najavljujući karijeru Savić je bio viđen kao rođeni golgeter. U klupskim kapicama je tresao mreže rivala. U reprezentaciji se podredio potpuno ekipi, a postava da se smrzneš. Na golu Šefik, na desnoj strani Ćirić i Trbojević, na centru Jelenić, Nikić ili Zloković, na levoj Šapić i Ikodinović na beku Vujasinović i Savić, a pripravni Kuljača, Gojković, Jokić, Udovičić…
– Naša generacija je tako bila vaspitana da se u svakom meču daje do kraja. Svaka utakmica je bila neko finale.Tako smo mu i prilazili. Do koske pa šta bude.
Nova stranica je okrenuta. Prošle godine je vodio reprezentaciju juniora na EP u Štutgartu (četvrto mesto). Za neki dan će i zvanično postati šef stručnog štaba Crvene zvezde.
– Radio sam sa velikim trenerima. Sebe još uvek tražim u toj ulozi. Nemam svoj stil i bilo bi rano da ga imam. Ne stidim se da pitam.  Imam podršku trenera iz saveza, trenera klubova.Kažu da sam mirniji na klupi nego kada sam igrao. Znam da, iako sam imao uspešnu karijeru, ne moram da budem veliki stručnjak. Spreman sam za rad, hoću da učim. Verujem da ću mladim igračima dati nešto, ali i da im neću dozvoliti da rade neke stvari koje sam krišom radio na svoju štetu. Šta ćeš, godine iskustva.
Vaterpolo ti je mnogo dao:
– I ja njemu. Mislim da smo egal.

PORTRET DEJANA SAVIĆA
Rođen je 24. aprila 1975. Igrao za Partizan, Barselonu, Florenciju, Pro Reko, Barselonetu, Sintez i  Crvenu zvezdu. Osvojio više prvenstava i kupova a na međšunarpodnoj sceni dva Super kupa i Troofej LEN. U Španiji dva puta igrač godine.Sa reprezentacijom 444 meča i 405 golova. Medalje – Olimpijske igre: bronza 2000, srebro 2004, bronza 2008, svetska prvenstva: bronza 1998, srebro 2001, bronza 2003, zlato 2005, evropska prvenstva : srebro 1997, zlato 2001, 2003, 2006, srebro 2008,  FINA Kup, bronza 2002, zlato 2006, Svetska liga : srebro 2004, zlato 2005, 2006, 2007, 2008, Univerzijada – zlato 1995. Mediteranske igre – zlato  1997…
Tokom karijere je imao veliku podršku porodice. Otac Žarko, majka Vera i sestra Dragana od početka do kraja uz njega.  Oženjen je Bobanom, otac kćerke Danile i sina Maneta. Odlikovan za rezultate sa reprezentacijom.
Ali iznad svega toga – ljudina !


NAJLEPŠE I NAJTEŽE
U reprezentaciji kao najsrećnije trenutke pamti:
– Zlato na EP u Budimpešti 2001, bilo je ubedljivo. Dobili smo Mađare. Melburn 2005,  pamtim jer smo jasno rekli da nas ništa osim zlata na svetskom ne interesuje. Peking vidim i kao lep i tužan trenutak.Osvojili smo medalju pored svih problema a znao sam da je to kraj igara u reprezentaciji
Pitamo za olimpijsko finale 2004 u kojem je SCG poražena od Mađara 8:7.
– Ne znam… Imali smo zlatnu u ruci, ali je nismo okačili oko vrata. Posle su nam i Mađari pričali da nikako nisu uspeli da objasne kako su dobili susret u kojem su gubili 3:0, 5:2, 7.5.Ona fotografija sa postolja sa našim licima sve govori. Uzgred, nikada nisam gledao snimak te utakmice.
Dodaje:
– Znaš li šta je stvarno bilo najlepše? Naše druženje, zezanje… Kada se treniralo treniralo se. Ali van treninga je bilo divno. To će mi nedostajati.

Nastavak na Sportski Žurnal...