Izvor: Politika, 04.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da nisam pao možda bih bio prvi
– kaže osvajač srebrne medalje Mihalić (86) koga je zajedno sa "zlatnim" Mimunom (85) i "bronzanim" Karvonenom (80) ugostio francuski list "Ekip"
"Svečano zatvaranje Olimpijskih igara u Melburnu 1956. bilo je zakazano za 17 č, a zbog vrlo visoke temperature, čak 42 stepena u hladu, maraton je počeo već u 13,30 č. Tamo postoji zakon da van gradskih naselja drveće i kuće moraju da budu udaljeni od puta minimum 200 metara, pa smo gro trke proveli bez zaklona od sunca. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Tada je bilo svega pet okrepnih stanica u maratonu, prva na 15. kilometru. Do nje sam se nalazio u vodećoj grupi, sa oko 40 trkača. Kad smo ugledali okrepnu stanicu svi smo poleteli ka njoj, mene je neko otpozadi zakačio pa sam zaplivao ka stolu punom tečnosti i u naletu sve porušio. Sve se prolilo i niko nije liznuo ni kap. Dok sam ležao na zemlji, sudije su se hvatale za glavu. Pomislio sam da će me diskvalifikovati, da su za mene Igre gotove. A onda sam rekao sebi: Diži se! Krenuo sam u trku za grupom koja je bila odmakla oko 200 metara..."
Ovo je podsećanje na čuvenu maratonsku trku "srebrnog" Franja Mihalića (86) koji je pre tri dana u Parizu, zajedno sa "zlatnim" Francuzom Alenom Mimunom (85) i "bronzanim" Fincem Veikom Karvonenom (80) bio gost "Ekipa" . Jedan od najčuvenijih sportskih listova Evrope okupio je ovu trojicu veterana da bi obeležio pola veka od nezaboravnog maratona (1. decembar 1956.) kojim su zatvorene Olimpijske igre u Melburnu. "Ekip" je želeo i da se oduži najboljem francuskom atletičaru svih vremena Mimunu, po kome se u toj zemlji zove čak 52 stadiona i devet ulica.
Franjo Mihalić je osvajač jedne od dve olimpijske medalje za našu atletiku. Prvu, takođe srebrnu, osvojio je bacač kladiva Ivan Gubijan u Londonu 1948. Obojica su bili članovi Partizana čiji direktor Dragan Životić je proteklih dana bio sa Mihalićem na obeležavanju jubileja u Parizu.
– Od Partizana sam dobio tri plakete koje sam uručio Mimunu, Karvonenu i direktoru Ekipa – kaže Mihalić. – Mimuna i Karvonena nisam video od trke. Okupili smo se na inicijativu Mimuna i Ekipa. Proveli smo zajedno na ručku od 11 do 17 č, podsetivši se trke i naših vremena, a sa nama je bio i novinar koji je tada izveštavao za Ekip. Mimun je bio srećan što smo mu ispunili želju da dođemo. Čak je sačuvao svoju majicu sa brojem 13 u kojoj je trčao tog dana. Sva trojica smo sa sobom imali medalje.
Posle pada na 15. kilometru Mihalić je na pola trke (21. kilometar) stigao vodeću grupu na čijem čelu je bio Mumun. Ipak, francuski trkač alžirskog porekla ostvario je pobedu za 250 metara što je upola manje odstojanje od onog koje ih je delilo pet kilometara pre kraja.
– Mimun me je čekao na cilju da mi čestita. Slavni Emil Zatopek je stigao tek šesti i prvo je krenuo ka meni da mi stegne ruku jer je mislio da sam ja pobedio. Naši olimpijci iz svih sportova, koji su bili u publici, pokušali su da dođu do mene, ali ih je sprečila dobro organizovana policija – seća se Mihalić koji je pre dva meseca u Atini osvojio prvo mesto u hodanju na pet kilometara, u konkurenciji trkača od 85 godina i starije.
Na pitanje da li se seća šta je prvo pomislio kad je prošao kroz cilj u Melburnu, Mihalić kaže:
– Prvo mi je palo napamet da bih možda osvojio zlato da nisam pao.
Pariz mu je bio srećne ruke. U njemu je ušao u istoriju još 1953. Govoreći o tim danima pomenuo je i nekadašnjeg atletskog reprezentativca i urednika Sportske rubrike "Politike" Velimira Ilića, učesnika Olimpijskih igara u Helsinkiju 1952...
– U Parizu sam trčao više puta. Na prvom Krosu nacija, 1953, osvojio sam prvo mesto i vodim se kao prvi pobednik tog nadmetanja. Vraćajući se vozom za Beograd, Veka Ilić i ja smo razgovorali sa Mošom Pijadom koji je tamo bio iz političkih razloga. Pijade mi se u šali žalio da je u francuskim novinama video samo vest o sebi, a da sam ja dobio pola strane.
A. Miletić
[objavljeno: 04.12.2006.]
