Izvor: Politika, 01.Dec.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li i mi grešimo ili su samo drugi krivi?
Ni posle ovog „večitog derbija” ne čusmo šta su mogli bolje da urade treneri, fudbaleri, klubovi, savez, država, pa i novinari i navijači
Kritička ocena sopstvenog rada izostaje i posle ovog „večitog derbija”. I dokle god upiremo prstom u druge, svejedno da li to rade treneri, igrači, klubovi, država ili novinari i navijači, sve dublje ćemo se ukopavati.
A s obzirom da je dogorelo do nokata bilo bi dobro da se čuje gde trener misli da je pogrešio, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da igrač kaže šta je mogao bolje da odigra, da uprava saopšti u čemu je njen propust, da savez primeti da ima i njegove krivice, da država shvati da predugo gleda kroz prste, da se mi, novinari, preispitamo dolivamo li ulje na vatru, da se vođe navijača zapitaju, ili da ih neko upita, kuda ovo vodi...
Ista utakmica se ne vidi isto
Svako od nas može da navija za koga god hoće, ali ono što je na utakmici trebalo bi svi da vidimo isto. I ono na igralištu, i ono oko njega.
Treneri, i pobednika i poraženog, ostavljaju analizu utakmice za kasnije i za sebe i svoj štab. A oni ne samo što od prvog trenutka moraju da analiziraju utakmicu, nego moraju odmah i da unose promene u igru svog tima. Neki minut zakašnjenja i – ode voz.
Oni imaju vrlo važnu ulogu u fudbalskom opismenjavanju naroda. Međutim, ona je odavno zapostavljena i to nije isključivo naša odlika. Treneri kriju i svoju i protivničku taktiku. Šta im je to donelo nikada se ne sazna.
Igračima je jezik vezan. Njima je odavno isplatljivije da ćute, nego da nešto tumače, jer ako im se razveže jezik mogu da budu kažnjeni.
Klub, odnosno oni na najistaknutijim mestima u njemu, ni u čemu nisu pogrešili, jer, bar javno, ne upućuju sebi nikakav prekor. Za neuspehe su im krivi oni na koje ne može da se utiče: od sportske sreće do prevejanih protivnika.
Država toliko žmuri pred onim što ne bi trebalo da se događa na javnom mestu da može da se pomisli da je potpuno nezainteresovana. Ili da ima neku svoju računicu, jer se sve to dešava pred njenim očima. Naravno, njeni organi uvek imaju opravdanje za sebe, kao što svi ostali posredno ili neposredno nju prozivaju.
Mediji su, kao i treneri, davno oslobodili sebe uloge da podučavaju. Možda bi treneri i ostali navedeni nešto i rekli iz svog delokruga, ali nas, novinare, to sve manje zanima. Međutim, ono što nema veze s igrom i sportskim ponašanjem privlači našu pažnju i onda se to kao glavna stvar servira javnosti.
Razvrstavanje političara na navijače
Najviše se promenila uloga navijača. Od nekadašnjih poznavalaca fudbala koji dolaze na utakmice da gledaju dobru igru, pa i da ukradu neku „fintu”, ona se preobratila u 12. igrača, što je posredno priznanje da onih 11 nije dovoljno da klub ostvari željeno. Oni su se izborili da budu država u državi. Dobijaju pohvale čak i sa onih mesta odakle se to nikada ne bi očekivalo. A ako već oni ne vide kuda vode njihove „koreografije” i „pirotehnike”, pritisci i na „svoje” i na „tuđe” igrače, mogao bi neko bar da ih priupita.
Zvezda je bila domaćin, pa možda njeni navijači znaju tajne prolaze kroz koje mogu da se unesu pirotehnička sredstva. Ali, arsenal su imali i Partizanovi navijači. Kako su uneli tu „municiju” na „neprijateljsku teritoriju” ostaje nekako po strani. A to se ovoga puta proširilo i na one tribine koje su dosad bile izuzete od toga.
Na kraju, i obični ljudi, oni koji bi da gledaju fudbal, a ne da budu u centru pažnje na utakmici, olako objašnjenje nalaze u tome da stvari nisu čiste. Počinju razvrstavanja: za koga navija predsednik države, za koga gradonačelnik, za koga ovaj ministar, a za koga onaj... Čiji je predsednik saveza, a čiji sudija, za koga piše ovaj, a za koga onaj... Pa onaj ofsajd na prošloj utakmici ili onaj penal pre deset godina...
Ovo se, razume se, prenelo i na manje klubove i na manje gradove, jer velike svi podražavaju. Od toga kako da se igrači raduju posle gola, pa do toga kako da se istaknu nazivi sponzora na klupskim konferencijama.
Ali o tome gde smo sami pogrešili ili šta bismo sami mogli da poboljšamo – ništa konkretno. Neka drugi urade svoje, pa ćemo onda i mi. I tom vrzinom kolu nema kraja.
Ivan Cvetković
objavljeno: 02.12.2011.
