Izvor: Sportski Žurnal, 14.Maj.2014, 18:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

DRUGA LINIJA: Oni to zaslužuju

Piše: Siniša Stojmenović
Zvezde su opet na okupu! Doduše, oni sebe ne vole tako da nazivaju, ali je to neoboriva činjenica, sa kojom će, pre ili kasnije, morati da se pomire. Od juče, sve ono što vredi u srpskoj muškoj odbojci (izuzimajući Miloša Nikića koji stiže sutra), na raspolaganju je selektoru Igoru Kolakoviću.
Nije bitno što su neki duge i naporne šampionate završili pre nekoliko dana, što su tokom istih odigrali 50 i više utakmica. Kada >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << je plavi dres u pitanju, tu nema pogovora, stižu, što bi se reklo i na rukama. Tako je to oduvek bilo sa odbojkašima…
Proteklih dana doputovali su iz raznih delova Evrope, obično sa medalja, ili trofejima. Šampioni Italije su Marko Podraščanin i Dragan Stanković, prvak Nemačke je Srećko Lisinac, a Švajcarske Nikola Rosić. Imali su u završnicama šampionata velike rivale u reprezentativnim drugovima. Srebrne medalje u Italiji pripale su Aleksandru Atanasijeviću i Nemanji Petriću, u polufinalu je Lube eliminisao Modenu, Uroša Kovačevića.
Mogao je „bundesligašku salataru” da osvoji i Nikola Jovović, sa svojim Fridrihshafenom. Marko Ivović je činio čuda u Francuskoj, ali i širom Evrope. Najbolji igrač u „zemlji Gala” izgubio je finala prvenstva i Kupa, ali je zato osetio slast pobede u Superkupu i kasnije finalu CEV kupa, gde mu je rival bio baš Miloš Nikić.
Mogli bismo ovako nabrajati u nedogled. Važno je da su svi na pripreme stigli nasmejani, veseli, željni rada i žestokog treninga… Grljenje, „overavanje”, uz čvrst stisak ruke. Odakle im tolika snaga, energija, želja, pitam se?
Objašnjavao je skoro Srećko Lisinac svojim saigračima u Berlinu šta za njega znači igranje u nacionalnom timu Srbije. Šta je to čast i obaveza i zašto jedva čeka da se plej-of završi i da krenu reprezentativni treninzi. Nije ovima bilo baš sve najjasnije.
– Vidi ga koliki je, kako da ga pobedimo, nije bilo teorije – dobacivao je juče Nikola Jovović upirući prstom ka Lisincu.
Neizbežna su i „peckanja”…
– Gde si bre Potke, nisam te video još od kad si me izblokirao na poslednjem poenu u finalu? – uz neizbežan osmeh govorio je Atanasijević Podraščaninu.
I stvarno, nisu se videli ljudi osam dana. Poželeli se… A taj isti „ljudski kolos” Marko Podraščanin, dan posle titule obavio je lakši hirurški zahvat na prstu, kako bi na vreme bio spreman za početak priprema. Da slučajno ne kasni dan od dogovorenog. Uskoro će stati i na „ludi kamen”. I zamislite, kako ga nije sramota, tražio čovek od selektora – JEDAN SLOBODAN DAN! Strašno…
– E, tako se to radi – rekao bi Mija Aleksić u „Maratonci trče počasni krug”.
Zato i jesu to što jesu, zato su najbolji, najpopularniji, zato se na ulici prolaznici najviše „gurkaju” i obrvama pokazuju kad oni prolaze.
Slede mečevi u Čairu, Pioniru i SPENS-u. Prilika je to da se popune sve stolice na tribinama, da bude kao u košnici, a voleo bih, da bude kao nekada. Da se punog srca navija i da se ovi momci bodre, u svakom trenutku i kad dobijaju i kad gube. Oni sasvim sigurno imaju dovoljno energije, osmeha i strpljenja da svakom izađu u susret za neku fotografiju, autogram, zagrljaj…
Oni su zvezde koje ne tamne… Vreme će pokazati, a neki produkti iste priče, već su odavno među legendama. Braća Grbić, Miljković, Vujević, Kovač, Brđović, Gerić…

Nastavak na Sportski Žurnal...