Izvor: Sportski Žurnal, 18.Jun.2011, 00:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DIREKTNO: Nije lako biti dostojanstven
Piše: Tomo Marić
Josip Katalinski, veliki fudbaler, i ništa manje veliki čovek otplovio je u svoje more, a nama ostala obaveza da čuvamo uspomenu na jednog od retkih istinskih heroja bosanskohercegovačkog krvoprolića.
Ostaje sećanje na naš posljednji susret kada smo doslovno, od reči do reči, zapisali njegov jednočasovni monolog:
– Tek kada sam preživio ovaj rat u Bosni, shvatio sam da ništa gore ne postoji od rata. Ne znam da li ću ikada shvatiti kakvo se to zlo probudi u ljudima kada toliko drugima žele nesreću i u toj nesreći uživaju. Čak nesreću objašnjavaju kao pojavu koja ima hiljadu lica. Za mene ona ima samo jedno – lice nesreće! Stižu i do mene priče kako sam ja, Josip Katalinski, po rođenju katolik, po opredeljenju Sarajlija, po ubeđenju čovek fudbala, pomagao Srbima u Sarajevu, a Srbi mi ubili brata! Moga Željka nije ubio Srbin već zlikovac, a zlikovac nema ni veru ni naciju. On ima jedino i isključivo prokletstvo koje prati zlotvora. Koliko sam mogao, u ratu sam pomagao svim ljudima. Nije me interesovala ni vera ni nacija. Svojim automobilom prevozio sam ljude, hranu, benzin, ne znam ni ja šta sve. Ne daj Bože da se to vreme ikada ponovi, o ratu ne volim da razmišljam. Zločin se može sakriti, Božija i ljudska pravda stići će svakog koji je činio zlo, pa i ubice moga brata. Pripadam onim ljudima koji veruju u zatvoreni krug pravičnosti. Kada bi bilo drugačije, život bi izgubio svaki smisao. Ponosan sam kao čovek, što me u Beogradu i Zagrebu na stadionu dočekuju ovacijama. Srećan sam što nijedno svoje prijateljstvo nisam prekršio u ovom sumanutom vremenu. Možda u ovom času ne zvuči realno, zato kažem – možda, ali ja i dalje verujem u kakav takav zajednički život i da se ljudi jedino mogu meriti i ceniti kakvi su ljudi. Drugih merila nema, a ako ima, onda nisu svojstvena čoveku.
Josip Katalinski do poslednjeg daha verovao u život, kakvog su ga Bog i priroda stvorili.
Tom i takvom Josipu Katalinskom, koji je igrao za reprezentaciju Evrope i Sveta, koji je bio simbol jugoslovenskog vremena, niko se iz Fudbalskog saveza Srbije nije pojavio na sahrani nedavno u Sarajevu, tako da prizvuk nemuštosti imaju sva reagovanja na tu oporu činjenicu.
Zašto i zbog čega gospodine Tomislavu Karadžiću?
Zar su zaboravili u FSS da je pre tačno 13 godina, kada se igrala odlučujuća utakmica između SRJ i Španije za odlazak na Svjetsko prvenstvo u fudbalu, posredstvo upravo Sportskog žurnala, Josip Katalinski stigao na Marakanu kako bi dao podršku Mijatoviću i ostalim reprezentativcima!
Znate li da je tada da bi stigao na taj meč od Sarajeva do Beograda putovao ravno 15 časova? Rat je tek minuo, nepoverenje je bilo posvuda, opasnost za goli život takođe, ali ljudina Škija na sve to se nije obazirao. Ili: Znate li vi da je u BiH svaka pravičnost i svako zauzimanje za „drugu stranu” opasno i bezdušno kažnjavano od „svojih”? U toj priči nije bio Josip Katalinski. Zato na listi najboljih fudbalera u BiH u 20. veku nije bio među deset najboljih. Odmazda i kazna „svojih”!
Oni koji to sve zaboravljaju, a da ne pominjem brojne velike igre u reprezentaciji Jugoslavije, čiju je tradiciju preuzela i nastavlja reprezentacija Srbije, zaboraviće na kraju i sami sebe. Tama će prekriti sve. Ljudski gresi obuhvatiće sve i svakoga, a sa tamom i gresima, ma kako se zvala reprezentacija i savez, nije lako živeti i biti dostojanstven.
Boji li se više iko ovde Boga i ljudi?
Šta vi sve na ovo kažete Tomislave Karadžiću?
Nastavak na Sportski Žurnal...
