Izvor: Sportski Žurnal, 17.Jan.2014, 10:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DAMA HERC: Strašljivi mir
Piše: Svetlana Vujčić
Nismo se oglašavali posle prvog meča Orlova na EP u Danskoj ne zbog toga što je sve bilo odlično, već zbog poštovanja prema reprezentativcima i „prvih mačića koji se bacaju u vodu“, jadni ovi slatki mali stvorovi zelenih očiju.
Posebno nismo želeli da kako umemo analiziramo diskutabilne poteze selektora Vladana Matića, em je debitovao, em na velikom takmičenju, najmanje zbog toga što je naša reprezentacija pobedila.
Tada i >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << treba udariti iz sveg oružja. Manje će se ljutiti, pa će veću pažnju obraćati na ono što se ističe, pa možda nešto i promeni.
Da Matić uopšte nije sklon promeni najbolje smo videli kroz Marka Vujina. Već na prvoj utakmici.
Toliko dugo je držao na terenu ovog rasejanog levorukog šutera da se već postavljalo pitanje da li ga mrzi kad ga primorava da toliko greši, već solidno opasno po ekipu.
Uprkos izjavi u kojoj je Matić dan posle meča priznao da „nije trebalo toliko dugo da ga drži u igri“, protiv Rusa je potvrdio promašaj.
Previše kad je reprezentacija u pitanju i pogubno na velikom takmičenju.Bogami i za igrača jer Vujin ne samo da nije uspeo da se sastavi posle prve sramote (kako drugačije nazvati one brojne očajničke šuteve u nedoba), već je, mada smo mislili da ne može gore, nastavio da tone i protiv Rusa, dok nije došao u situaciju nedopustivu i za početnike – da ide na skok šut sa dva igrača manje.
Sećam se dobro da su nama treneri za takve poteze na početku karijere pretili zabranom igranja.
I, tu je prva zamerka Matiću, što nije sačuvao Vujina – od Vujina.
U malo blažoj formi to bi moglo da se kaže i za Petra Nenadića. Toliki selektori su se pre Matića opekli kad je ovaj fantastično lucidni i igrač nemerljivih mogućnosti u pitanju, da uopšte nije jasno zbog čega nije bio oprezniji.
Znajući da je stariji Nenadić baš zbog toga što je na granici rukometne genijalštine veoma osetljiv i da lako može da sklizne (o tome su Matketovi prethodnici otvoreno govorili, a i njegova karijera to potvrđuje), sasvim je nejasno zbog čega ga je pred put u Dansku proglasio ključnim igračem.
Tako razmišljajući setili smo se njihovog konflikta u Pik Segedu, pa brižno pomislili da nije Matić možda nešto hteo da se iskupi kod našeg malog Petra Pana, svašta tim trenerima može da padne na pamet.
Kako bilo, neprimereno je bilo kome, ko do sad nije bio ni standardni reprezentativac, kamoli u prvoj postavi, reći da će biti nosilac igre.
Nećemo dalje o rukometnim propustima i nedostacima, ali hoćemo o Matićevoj neverovatnoj mirnoći koja ne samo što ništa dobro nije donela, do sad, već izgleda i da je sasvim umrtvila reprezentativce.
Jer, upravo tako igraju, beživotno, rasejano i što je najstrašnije kad su borbe pod zastavom otadžbine u pitanju, bez želje i truda.
A, nisu takvi bili naši momci, uvek su ginuli i borili se iz sve snage, pa im tapšemo i kad izgube.
– Šta, bre, samo mirno, kad krv mora da jurne iz očiju, da ih pokidaju na minus gola! – vikao je iz sveg glasa u slušalicu lepi Gale iz Niša, fudbalski čovek, nazvao nas je u redakciju čim je Matić protiv Rusa na tajm autu tako savetovao Orlove.
– Šta je njemu?!
Verovatno se i sam uplašio – otelo nam se.
Nastavak na Sportski Žurnal...
