Izvor: MVP.rs, 23.Okt.2016, 18:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čudovište iz Dunava
Priča o klubu i igraču koji su u žiži.
Postoji li šta gore od radne subote?! Šaljivdžije bi rekle radna nedelja. Nije mi bilo do šale. Iscrpljen i umoran vraćao sam se kući i razmišljao kako bih mogao da nagradim sebe za kraj jedne izuzetno naporne nedelje na poslu. Znam!
"Halo, šta radiš Veljo? Imam jedan predlog. Je l bi vozio večeras u Staru Pazovu? Sve smo se dogovorili. Osedlaj auto i zovem te oko 18 sati da krenemo."
Reči sa druge >> Pročitaj celu vest na sajtu MVP.rs << strane možete da naslutite. Uglavnom, kada neko voli košarku nema tu puno priče. Lako smo se dogovorili da tu subotu ukrasimo odlaskom na utakmicu voljenog Dunava iz Starih Banovaca.
Put za Staru Pazovu, gde ovaj izuzetno zanimljiv sportski kolektiv igra svoje utakmice, bio je uobičajen. Autoput, zujanje automobila... Ništa što bi narušilo moje maštarije. Eh, kada bi večeras odigrao jednu istorijsku utakmicu za mene... Eh kada bi dobili i Mladost... Tako, otprilike, razmišlja jedan od košarke oboleo mozak.
Brzo smo stigli. Moram da priznam da nisam imao često priliku da prolazim kroz Staru Pazovu. Svaki odlazak za Beograd vodi na autoput, nikako starim putem. Tek u par navrata desilo se da sam išao preko Inđije i obe Pazove, ali se toga, iskreno, ne sećam. Zato i nisam imao pojma da prolazimo pored Sportskog centra Fudbalskog saveza Srbije.
"Evo ti, to ti je to, tamo gde su ona četiri reflektora", govorio mi je Veljko.
Nisam previse obraćao pažnju. U mojoj glavi je Lazar Zorčić igrao na niskom postu protiv Andrije Bojića i lagano rešavao situaciju. Usledio je poziv mom domaćinu, Milošu, i dogovor gde da nas sačeka. Uz to ide i obavezno zaustavljanje i obraćanje "random" prolazniku:
"Druže, da ne znaš gde je sportska hala?"
"Idi u prvu desno i onda 200, 300 metara sa desne strane i videćeš halu."
Naravno da nas je uputio na pogrešno mesto. Doduše, i to je bila hala, ali neka školska, mesto gde svoje utakmice igra Ženski odbojkaški klub "Dunav". Novi poziv Milošu, koji je, kao pravi domaćin, reko da ne mrdamo i da će doći po nas. U roku od dva minuta stvorio se ispred. Sportski pozdrav i pravac put dvorane, jer utakmica samo što nije počela.
Pred ulazak u halu malo mi je zaigralo u stomaku. Čoveče, gledao sam svakakve Barselone i Olimpijakose, gledao sam Argentinu sa majstorima svetske košarke, Ruse, Grke, Francuze... Gledao sam uživo najsjajnije generacije jugoslovenske košarke, a imam tremu od ulaska na prvu domaćinsku utakmicu Dunava.
A, nakon ulaska u halu - šok! Prepuno. Gledam se sa Veljom i ne možemo da se načudimo. Mislim, hala nije velika, ali napuniti je u današnje vreme, šta god da se igra, veliki je uspeh. Sve pohvale sa moje strane za ljubitelje košarke u Starim Banovcima i Staroj i Novoj Pazovi, jer ih je bilo iz svakog od tih mesta.
Uspeli smo nekako da nađemo mesto, raskomotimo se i u potpunosti napravimo sebi ugođaj za gledanje jednog spektakla. Gledaš sa leve strane ekipa sa mnogo članova stručnog štaba, svi obučeni onako šmekerski, kao za svadbu. Igrači ozbiljni, neke i prepoznaješ kao iskusne ABA košarkaše. Pogled ispred sebe vesela družina, par ljudi koji lice na košarkaše, par momaka koji su tu da im pomognu, ali svi tačno znaju šta rade. Stručni stab se potrudio da se obuče jednobrazno. Sve je na nivou. Ili su želeli da bude?! Kako god, bilo mi je jasno da će ovo biti sve samo ne laka utakmica.
Što se samog meča tiče, samo par reči. Mladost Admiral je zasluženo slavila. Mnogo bolje pripremljen meč. Tačno su znali šta ih čeka. Napadali su pikenrolom, koji je Dunav uvek branio preuzimanjem. U takvim situacijama je Poceko (Filip Simić prim. aut) izvlačio visokog na 45 stepeni, igrao izolaciju sa njim, čekao katera po čeonoj liniji i u slučaju defanzivne pomoći išao bi pas. U slučaju da pomoć ne dođe usledila bi završnica. Dobrih 30 poena je Mladost dala na istu foru, bez da je usledila reakcija sa klupe Dunava. Kada na to dodate i sasvim korektan šut za tri poena i nekih devet, deset trojki, od čega veliki broj preko ruke i jedna sa pola terena, onda je jasno zašto su gosti iz Beograda imali dvocifrenu prednost čitavim tokom susreta.
U odbrani su igrali izuzetno usko, ne dozvoljavajući našem junaku da pravi poziciju. Često su stajali i u zonu, koju domaćin nije umeo da napadne. Na sve to, košarkaši Dunava nisu uspeli da ubace "sa broda u okean”. Sve je u subotu išlo u prilog gostima. Imali su i iskusne košarkaše, koji su znali kada da ubrzaju, a kada da stanu. Prednjačio je Boris Bakić, bivši košarkaš večitih. Pogodi trojku, iznudi faul, nesportsku, tehničku, faul za tri bacanja... Da te izludi. Žargonski rečeno, pobedio je namazaniji tim i to sasvim zasluženo.
Toliko o samom terenu. Ipak me je mnogo više fasciniralo ono što sam video okolo i ono što sam video od strane igrača zbog kojeg sam prevalio put i koga sam došao da gledam. Posle početnog šoka usled punih tribina mislio sam da ću se brzo navići. Međutim, oni ljudi prate košarku. Tokom svakog napada gostiju zvižde, duvaju u trube, ometaju. Na početku mi je smetalo. Bio sam u fazonu, čoveče, ko će da izdrži ovako da gleda. Pet minuta kasnije sam uhvatio sebe da vičem: "Tako je, bre!" Stani, prikoči, došao si drugim povodom. Jeste, ali teško je ostati imun pored domaćina Miloša i njegove ekipe, koja svaki napad bučno prati.
Uprkos činjenici da je njihova ekipa čitavim tokom meča gubila sa više od 10 poena razlike, navijači u Staroj Pazovi su bodrili svoj tim. Beše tu i "čašćavanja" sudija, onako baš sočnog, ali ništa što ne spade u standardan navijački folklor u Srbiji. I sad ono najbitnije.
"Vidiš ovog sa brojem 12", pitao me je Miloš.
"Vidim."
"To mi je kum."
"A, vidiš ti onog sa brojem 10", uzvratio sam pitanjem na koje nisam dobio odgovor već samo osmeh.
"E, to je moj brat", žargonski sam dodao.
Možda je on mene zaboravio, jer davno beše intervju koji smo radili. Siigurno je da nema pojma da sam prevalio 100 kilometara u jednom smeru samo da bih njega gledao, ali nema veze. Ja sam siguran da je on buduća legenda, poput Mijajla Grušanovića! To je u subotu i nagovestio.
Na terenu je radio sve - skakao, grizao, poentirao, borio se kao lav, a posebnu zahvalnost mu duguju svi gledaoci za šest prelepih blokada, kojima je dizao halu na noge. Ne, to nisu bile blokade u fazonu okrznuo je loptu, malo je zakačio pa je ona promenila smer. Svaka od tih je bila prvi tempo, što bi odbojkaši rekli. Posebno fascinira što je svaku udario na osećaj, ne na neki ekstremni odraz i skok.
Pratim njega kako igra, gledam kako se rve sa protivničkim igračima, a na telefonu mi je upaljena statistika, čisto da imam uvid i u brojeve. Oko mene gomila ljudi postavlja isto pitanje:
"Je l prebacio 40?"
"Jeste, jeste. Kako nije?!", odgovarao sam.
Naravno da su svi bili euforični. Svakim mojim odgovorom, koji su bukvalno bili krojeni za njihove uši, postajali bi sve glasniji. A, Lazar je nastavio da se igra i bori. Na kraju je bio žestkoko fauliran, završio je na zemlji, a u hali muk. Ustao je, nije mu bilo ništa, ali je i on znao da ceni brigu prisutnih za njega. Podigao je ruke visoko, iako je pobednik već bio rešen, i pozvao publiku da do kraja bodri svoj tim. Havarija! Ne znam koju bih drugu reč upotrebio.
Završila se utakmica. Pobedila je Mladost, odnela je važne bodove u prestonicu. Ali, u mojoj glavi rezultat je bio 32 poena, 14 skokova, sedam u napadu, šest blokada, 14 iznuđenih ličnih grešaka i indeks korisnosti 52. Naravno da sam umislio da je to zbog mene. Imao je on vrhunskih izdanja sve ove godine, zato me je i kupio. Ali, ovo je bilo posebno. Posle ovoga svi će znati za njega, čak i oni koji sa gnušenjem reaguju na moj pomen KLS-a.
Uslediće sada i neke ponude, javiće se menadžeri, ali ne znaju oni da je Zorčić i prošle sezone imao ponude koje je odbijao. Ne znaju da je već dugo u Dunavu, jer košarku doživljava malo drugačije od drugih. No, videćemo, možda ga i ubede u nešto što do sada nije hteo da razmatra.
Elem, došlo je vreme za povratak. Pozdravio sam se sa Milošem, koji je bio sjajan domaćin, Veljko je upalio kola i krenuli smo nazad. Na putu mi se ugasio telefon. Šteta, dogovorio sam sa fotografom utakmice da mi slike pošalje na mejl. Nisam mogao da dočekam da stignem kući i prelistam fotografije, da još jednom osetim huk iz hale i podsetim se bravura velikog majstora Lazara Zorčića. Mene su, samo jednim odlaskom, kupili za sva vremena. A, šta ti čekaš?!
(foto: KK Dunav Stari Banovci / Facebook)
.jpg)
