Izvor: RTS, 05.Jun.2015, 15:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ćudljiva lepotica
Možda deluje da je na kraju sveta, u gradu koji je često na pogrešan način koristio prilike koje mu se ukazuju; možda nema velelepne, blistavo nove garaže i široke prostore kojima bi jezdili bogati i slavni; možda su joj montažne tribine sve drugo, samo ne glamurozne a iz vazduha izgleda kao da ju je nacrtalo neko dete; možda je sve to tačno, ali uprkos svemu tome, ili možda baš zato - staza Žil Vilnev je već godinama mesto na kojem Formula 1 izgleda najbolje.
>> Pročitaj celu vest na sajtu RTS <<
Istina je da je preveliko insistiranje na rasipanju novca kako bi se izgradile grandiozne tribine, medijski centri i zatvoreni klubovi za džet-set, poslednjih nekoliko decenija značajno proredilo konkurenciju, pa staza na reci Sen Lorens, uprkos svoj svojoj otrcanosti danas sija još jačim sjajem nego 1978. godine, kada je Formula 1 prvi put stigla u Montreal, ali to ni malo ne umanjuje njenu privlačnost. Jeste, u današnjem kalendaru, koji deli sa Bahreinom, Šangajem, Sepangom, Sočijem ili Abu Dabijem, staza na veštačkom ostrvu Notr Dam priziva nostalgiju duhom nekih davno prošlih vremena, ali čak i kada je počinjala, u konkurenciji - pazite sad ovaj niz - Žakarepague, Kjalamija, Long Biča, Pol Rikara, Brends Heča, Zandvorta i Votkins Glena, staza sa dugačkim pravcima koji su prekidani šikanama i ukosnicama, opasana betonskim zidovima koji kažnjavaju i najmanju nepreciznost - bila je pozornica na kojoj su na zadovoljstvo navijača svoje majstorstvo demonstrirali najbolji među najboljima. Najlepše od svega, kao malo gde drugde, Montreal pruža priliku svakome ko se na kvalifikacijama plasira unutar prvih pet redova, pa nije nikakvo čudo što su u prošlosti baš na ovoj stazi do pobede dolazili mnogi miljenici navijača koji nisu u tom momentu imali dominantan automobil: Vilnev 1978. godine, Lafit tri godine kasnije, Pike '91. i Alezi '95., Kubica 2008. ili Rikardo prošle godine. Jedan od razloga za ovakve ishode je i ekstravagantna navika ćudljive staze da najbolje vozače u dominantnim automobilima eliminiše iz vođstva, na zadovoljstvo publike na krcatim tribinama i svih nas ispred TV ekrana. Loše sreće su tako u Montrealu bili i Keke Rozberg, Sena, Mensel, Šumaher i Hil.
Nažalost, tvrdoglava staza je znala da ode i korak dalje u svojoj zlobi, pa smo tako 1982. godine na startu zauvek izgubili mladog Rikarda Paletija, a pre dve godine fatalno je stradao redar na stazi, 38-godišnji Mark Robinson, u incidentu prilikom izvlačenja Gutierezovog automobila. Žan Pjer Žabui 1980. i Olivije Pani(s) 1997. godine su imali više sreće, ali prvog je taj sudar koštao karijere, a drugog (bar) nivoa na kojem je do tog incidenta bio.
Formula 1 je u naše doba, srećom, mnogo uložila u sigurnost kako bi se ovakvi ishodi sveli na najmanju moguću meru, ako se već ne mogu potpuno eliminisati, što je možda najbolje demonstrirano pre dve nedelje. Zadivljujuća brzina, mladalačka nestrpljivost i neiskustvo kreirali su potencijalno smrtonosnu kombinaciju iz koje je, sa svojih 17 godina neverovatno impresivni Verstapen odšetao praktično bez ikakvih posledica - ako izuzmemo kaznu od 5 pozicija na startu naredne trke - uprkos tome što je silina sudara iznosila šokantnih 30 G. Nekoliko generacija ranije, cena za ovakvu školu je bila užasna, ali današnji automobili čuvaju svoje pilote na način koji je običnim smrtnicima jednako uzbudljiv koliko i nerazumljiv.
Naravno da priča o Monaku ne može da prođe bez spominjanja Luisove golgote. Ta priča nije u teoriji zavere - znate ono, nemački vozač u nemačkom timu - nije ni u naivnom verovanju da će Mercedes prvom prilikom Luisu „nadoknaditi" Monako, poklanjajući mu neku buduću Rozbergovu pobedu. Ne, ta priča je mnogo zanimljivija i odvija se u Hamiltonovoj glavi: koliko ubuduće mogu da verujem timu, i da li osetljive odluke od sada moram da donosim sam? Kada se podvuče crta, situacija nije ni blizu tako crna kao što se bombastično predstavlja. Mercedes je tu trku dobio, Luis je i dalje vodeći u generalnom plasmanu sa zdravom marginom u odnosu na konkurenciju, a najvažnije od svega, Hamilton je u Monte Karlu svoju opoziciju razbio na stazi, jasno pokazujući „ko vozi traktor, a ko...". Sezona je još duga, i sa takvim pristupom, titula Luisu ne može da izmakne, i to je jedino što mora da ima u glavi u nastavku sezone. A može i da se seti Abu Dabija 2010. godine, kada je slična odluka tima Alonsu odnela mnogo više od pobede.
I u Montrealu će Mercedesu glavni konkurent biti momci u skarletnim automobilima, koji će od ovog vikenda biti opremljeni unapređenim motorom, jačim za (procenjenih) 30 konjskih snaga. Uz kratak krug i kombinaciju mekih i super mekih guma, Ferari bi u Montrealu (a iz istih razloga i na narednoj trci, u Austriji) mogao da bude bliže nego što je bio od Malezije na ovamo, pa bilo kakva taktička greška u Kanadi lako može da dovede do nove (neočekivane) pobede za Skuderiju.
Možda više nego od Ferarija, Mercedes bi za vikend mogao da se plaši sopstvene Ahilove pete, jer kanadska staza je najveći neprijatelj kočnica u celom kalendaru, a kočnice su Srebrnim strelama već tradicionalna slabost. Možda ne kao Red bulu i Lotusu koji su i na manje zahtevnim stazama ove godine odustajali iz tih razloga, ali ako se setimo Bahreina jasno je da je sve moguće. Sa druge strane, Hamilton i Rozberg će za vikend početi da koriste drugi od 4 ukupno alocirana motora, što može da bude i prednost i slabost, imajući na umu nivo pouzdanosti koji je prvi agregat pokazao u prvih 6 trka, u oba automobila.
Jedno je sigurno, u trci koja retko izneveri, i ovog vikenda se pobednik neće znati do poslednjeg kruga. Zbog mrmota, zbog „Zida šampiona" i ćudljive klime, ali pre svega zbog duha staze čija volja je slamala i najveće šampione.
Salut Gilles!
