Izvor: Politika, 24.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Četvorica s više od 100 pobeda
Naredne jeseni, kada se bude navršilo 85 godina otkako je u Srbiju došla prva košarkaška lopta, srpska reprezentacija će "po kazni" igrati u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Poljskoj 2009. Sa novim-starim selektorom Dušanom Ivkovićem (64) koji nastavlja trenersku karijeru u zemlji posle 16 godina rada u inostranstvu. Po svojim rezultatima, Ivković se još ranije svrstao u "veliku četvorku" selektora koji su ispisivali najlepše stranice jugoslovenske košarke. Sve je počelo od Aleksandra >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Nikolića, to je nastavio Ranko Žeravica, od njega zatim preuzeo Mirko Novosel, a Ivkoviću je pripala čast da vodi poslednju veliku generaciju igrača iz SFRJ. Oni su jedini koji na klupi državnog tima imaju više od sto i utakmica i pobeda.
Profesoru Nikoliću, složiće se svi, pripadaju najveće zasluge za uzlet naše reprezentacije u evropski i svetski vrh. Ali, prethodno treba odati priznanje Nebojši Popoviću, jednom od najvećih stvaralaca i vizionara u svetu košarke, koji je u početkom pedesetih "gurnuo" Nikolića u selektore. Pre njih dvojice, nacionalni tim su vodili profesor Borivoje Jovanović, prvi selektor i u to vreme jedini stručnjak za košarku u našoj zemlji, i Stevica Čolović s kojim su "plavi" debitovali na velikim takmičenjima, na Evropskom prvenstvu u Pragu 1947. (pretposlednje, 13. mesto, ispred Albanije).
Bilo je potrebno deceniju i po mukotrpnog rada i desetine poraza da bi državni tim dospeo u red najboljih na Starom kontinentu (srebro na EP u Beogradu 1961, s Nikolićem). Ali, kad je uspostavljen Nikolićev sistem – što je kasnije nazvano "jugoslovenska škola košarke" – uspesi su išli kao po inerciji, uz nekoliko manjih padova, sve do Svetskog prvenstva u Indijanapolisu 2002. Pošto su košarku vodili vanserijski intelektualci, inovatori, na čijem čelu su bila "četiri musketara" Nebojša Popović, Aleksandar Nikolić, Borislav Stanković i Radomir Šaper (prema reprezentativcu iz tog doba Srđi Kalemberu njima treba dodati Milorada Sokolovića – Sokola), u košarci se ništa nije prepuštalo slučaju.
"Kada je Savez već bio odlučio, u dogovoru s Nikolićem, da dođe do promene na mestu selektora, bilo je logično da na to mesto dođe njegov pomoćnik Ranko Žeravica s kojim smo u njegovom prvom mandatu osvojili svoje prvo zlato, na Svetskom prvenstvu u Ljubljani 1970, a kada se vratio – i jedinu olimpijsku titulu, u Moskvi 1980. Čim je došlo do zamora materijala, što se videlo na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972, bilo je prirodno da dođe do promene, pa je uskočio Mirko Novosel koji se već bio dokazao u radu s mlađim kategorijama", kaže o tom vremenu počasni predsednik KSS Borislav Stanković (82) koji je i sam vodio reprezentaciju, u devet prijateljskih utakmica (pet pobeda, četiri poraza).
Bilo je i trenutaka kada se Savez nije držao svojih "zlatnih pravila" pa su tako po jedno leto ekipu vodili Petar Skansi (1979), pa sadašnji selektor Turske Bogdan Tanjević (1981), zatim Josip Đerđa (1983). Krešimir Ćosić (1986, 1987) otišao je tek što se zagrejao, izvršivši uspešnu smenu generacija (Draženu Petroviću dodao Vladu Divca, Tonija Kukoča, Dina Rađu, Aleksandra Đorđevića, Žarka Paspalja...) a onda je od Olimpijskih igara u Seulu 1988. počela Ivkovićeva era, srebrnom medaljom, što je bilo i jedini put da on s "plavima"ne osvoji zlato. Na naredna četiri velika takmičenja, od EP 1989. u Zagrebu do EP 1995. u Atini (na OI 1992, EP 1993. i SP 1994. nismo učestvovali zbog sankcija UN) najbolja generacija u istoriji evropske košarke osvojila je četiri titule: tri evropske i jedna svetska (1990). Ivković je postao jedini selektor bez poraza na evropskim šampionatima (skor 19-0).
Posle Ivkovića imali smo još samo dvojicu uspešnih slektora. Njegovog naslednika Želimira Obradovića, čiji je povratak 2004-05 bio krajnje neuspešan, i Svetislava Pešića, poslednjeg "zlatnog" trenera, evropskog prvaka (2001) i svetskog šampiona (2002).
Prvi i poslednji član "velike četvorke" radili su sa državnim timom u "obrnutom smeru".Nikolić je u početku trenirao početnike a na kraju šampione (koje je sam napravio), dok je Ivković počeo s prvacima a na zalasku karijere kreće od nule. Ukoliko do Olimpijskih igara u Londonu 2012. vrati reprezentaciju u evropski vrh, što bi bio ogroman podvig, to bi bilo njegovo životno delo, uprkos svim prethodnim uspesima.
[objavljeno: ]
