Izvor: RTS, 10.Apr.2014, 09:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Car kome još nisu rekli da je go
Najgledanija, najdinamičnija, najuzbudljivija, najneizvesnija – a tako krhka i nemoćna... U pesku više nema mesta za glavu. Marketing i propaganda više nisu dovoljni da to zamaskiraju. Na Ostrvu svi gledaju s nevericom i trljaju oči - san je završen. Premijer liga (više) nije najbolja na svetu. To je liga kojoj preti sunovrat u mračne dubine mediokriteta...
U drugoj polovini 18. veka, mnogo pre nego što je iko i pomislio da bi bilo zanimljivo šutirati ovčiju kožu ispunjenu >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << vazduhom, Grigorij Potemkin je postao namesnik Krima. Kako je ova teritorija opustošena u rusko-turskom ratu, Potemkinu je pripao nezahvalan zadatak da novoosvojeni prostor učini "naseljivim". To nije bilo izvodljivo u kratkom roku, a pošto on nije želeo da poklekne u promovisanju patriotskih sentimenata, morao je da pribegne naročitoj ingenioznosti.
Napravio je kulise koje su predstavljale sela, maskirao je sopstvene ljude u seljake, a onda celu travestiju postavio pored reke Dnjepar, kojom je prolazila barka carica Katarine II. On je tako ubedio svog poslodavca da ruske stepe prosperiraju pod njegovom patronažom.
Tako je nastao pežorativni izraz "Potemkinova sela", koji služi da označi privid, blještavu fasadu koja prikriva odsustvo suštine.
Da nije bilo ovog preduzimljivog i snalažljivog Rusa, semantika bi morala da nam podari neki drugi termin kojim bismo označili ovu pojavu. Bez ikakve dileme, najbolji kandidat za tako nešto bila bi engleska Premijer liga.
Jer, sve je lepo u Premijer ligi. Bogati ljudi na tribinama gledaju bogate ljude u kopačkama. Na dresovima, odmah ispod grbova koji datiraju još iz 19. veka, vijore se reklame kompanija koje vladaju svetom. Na sterilno čistim stadionima pevaju se politički korektne pesme. Novac oligarha, šeika i tajkuna pokreće ovu veličanstvenu skalameriju i čini je neodoljivom.
Međutim, premijerligaški sjaj nije samo jak - on zaslepljuje. Od njega se često i ne vidi teren. A tamo dole fatamorgana nestaje. Tamo dole, na najboljoj travi na svetu, odavno se više ne igra najbolji fudbal na svetu.
Premijer liga je osnovana kako bi se prvo iskopirala, a zatim i prevazišla ondašnja "liga svih liga", Serija A. Fudbal u Engleskoj je kraj osamdesetih godina dočekao u velikom zaostatku za onim na kontinentu. Trošni i zastareli stadioni, huliganizam, stagnacija kvaliteta igre, petogodišnja suspenzija iz evoprskih takmičenja zbog tragedije na Hejselu, bili su samo neki od simptoma bolesti koja je delovala neizlečivo. Ligi nije bila potrebna samo promena, bila joj je potrebna potpuna metamorfoza.
Mudri fudbalski oci su to uvideli i dali su se u renoviranje formata takmičenja.
Zbog toga su se odabrana 22 kluba odvojila od engleske Fudbalske lige, čime su stvoreni uslovi za stvaranje elitne i nezavisne Premijer lige.
Ovde vredi istaći da predsednik Fudbalske asocijacije u Engleskoj važi za nekog ko maltene ima autoritet trećeg čoveka države, odmah iza premijera i kraljice. To je olakšalo i ubrzalo celokupnu tranziciju. U drugim zemljama ovaj proces bi bio mukotrpniji i komplikovaniji, a možda čak i nemoguć.
Dakle, sa odigravanjem prvog kola 15. avgusta 1992. godine, bajka je počela.
Samo što se ova bajka, osim što ne počinje "nekada davno", ni ne završava tako što svi "žive srećno do kraja života".
Premijer liga je bila uspeh bez presedana, u rezultatskom, materijalnom i svakom drugom smislu. Engleski klubovi su u većem delu istorije igrali vrlo dobro u Evropi, ali nikada kao u zlatnom periodu Premijer lige. Između 2004. i 2009. godine, barem jedan engleski tim je svake sezone igrao u finalu Lige šampiona. Osvajali su je dva puta.
Između 2007. i 2009. godine, Premijer liga je dala 9 od 12 polufinalista Lige šampiona.
Impresivne brojke se ovde ne završavaju. U pomenutom periodu od 2004. do 2009. godine nekadašnja velika četvorka - Mančester junajted, Čelsi, Liverpul i Arsenal - odigrala je 120 mečeva u grupnoj fazi Lige šampiona, od kojih je samo 13 izgubila. Na čak 48 mečeva u elitnom evropskom takmičenju ove ekipe nisu primile nijedan gol.
Otkud toliki uspeh? Englezi sami po sebi nemaju previše trofeja u fudbalskom svetu (titulu prvaka sveta donela im je gol linija koja se pomerila par centimetara unapred). Oni su sjajni u izmišljanju sportova, ali znatno slabiji kada ih posle treba igrati.
Iz ovoga proizilazi da kvalitet dolazi sa strane. U Premijer ligi igraju fudbaleri iz više od 60 zemalja sveta. U sezoni 2007/2008 tek oko 35 odsto minuta na terenu proveli su engleski igrači. Taj broj je ove sezone još manji, pao je na nešto više od 32 odsto, što je mnogo manje nego u svim drugim relevantnim evropskim ligama.
Da bi privukli te silne strance, Englezi su morali da ih plate adekvatno - i malo preko toga. Brend Premijer lige je jedan od najvećih u svetu sporta, pa stoga i nije teško pronaći voljne investitore, ali nije to ono što nju čini „bezobrazno bogatom", kako joj tepaju engleski mediji.
Ugovori o televizijskim pravima Premijer lige su taj ogromni tas na globalnoj fudbalskoj vagi. Primera radi, za period od 2013. do 2016. godine, ovaj ugovor iznosi rekordnih 5,5 milijardi funti. Utakmicu Premijer lige u proseku gleda 12,3 miliona ljudi, što je više nego meč u Bundesligi, Primeri i Seriji A zajedno. To i ne čudi, kada se zna da se mečevi engleskog šampionata gledaju u 212 zemalja.
Ovaj novac se gotovo ravnomerno deli na 20 delova, što je suprotnost u odnosu na uspostavljenu praksu u evropskom sportu. Odnos raspodele novca od TV prava u Premijer ligi, između lidera na tabeli i „fenjeraša", je 1,54:1. U Španiji je taj odnos 12,5:1, u Italiji 10:1.
Novac je, dakle, uzrok stelarnog uspona Premijer lige. Isti taj novac je uzrok i njenog evidentnog posrtanja.
U ekonomiji postoji zakon koji kaže da je neprestan rast nemoguć. Drugim rečima, balon u koji se neprestano duva mora da pukne. Kako se Premijer liga svesno povinovala ekonomskim, a ne sportskim zakonitostima, i njen balon je sada bušan.
U jednom trenutku Premijer liga je, kako bi održala i povećala dotok novca, samu igru i njen kvalitet podredila spektaklu. Po istom principu funkcionišu i holivudski filmovi, u kojima je zaplet žrtvovan da bi se stvorilo više prostora za specijalne efekte.
Sve je krenulo nizbrdo 2009. godine (slučajno ili ne, baš te godine je Kristijano Ronaldo otišao u Španiju). Tada počinje trend hazarderskog fudbala, koji publika obožava. Nažalost, podjednako ga vole i nemilosrdno eksploatišu protivnici Engleza u evropskim arenama.
Broj primljenih golova u Premijer ligi je skočio sa 2,45 na 2.98 po utakmici. To se možda i ne čini kao previše, ali je zapravo indikativno kada se pogleda u kontekstu drastičnog promena načina igre. U Premijer ligi sve su češći rezultati koji više priliče egzibicionim ili amaterskim mečevima - 6:1, 4:6, 2:7... Ovakve utakmice su sjajne za gledanje, one su roba koja se vrlo lako prodaje, ali one su, više od ičega, omaž padu kvaliteta fudbala.
Od 2009. godine broj polufinalista iz Premijer lige u Ligi šampiona je pao na, za uspostavljene standarde, mizerne tri ekipe.
Istina, Čelsi je 2012. godine postao prvak Evrope, ali svima je jasno da oni nikada nisu bili najbolja ekipa na Starom kontinentu. Inače, te godine je tim sa Stamford bridža bio jedini engleski predstavnik koji je uopšte prošao osminu finala Lige šampiona.
Ove sezone Čelsi se plasirao među četiri najbolje ekipe na kontinentu, ali samo zato što ima „posebnu" prednost na klupi. Žose Morinjo je ušao u svoje osmo polufinale Lige šampiona, što nikada nijednom treneru nije pošlo za rukom. Preciznije, on nikada nije ispao u četvrtfinalu ovog takmičenja. Čini se da bi Portugalac i sa ekipom sastavljenom od 15-godišnjih devojčica išao do samog kraja u najjačem svetskom klupskom takmičenju.
Prošla godina je bila prva od 1996. u kojoj nije bilo premijerligaša u četvrtfinalu elitnog takmičenja. A ta, 2013. godina, zbog nekoliko značajnih jubileja (150 godina od osnivanja Fudbalske asocijacije, 90 godina od izgradnje Vemblija) bila je predviđena kao godina koja će veličati engleski fudbal i sve ono što on navodno predstavlja.
Premijer liga je skliznula i na zvaničnoj Uefinoj listi, jer je sada, prema važećem koeficijentu, iza španske Primere. Kako se ova lista pravi na osnovu rezultata u petogodišnjem periodu, nije isključen dalji pad.
Premijer liga više nije fudbalski El Dorado. Tijago Alkantara, Pjer-Emerik Obamejang, Kevin Strotman, Markinjos, Ljorente, Mario Gece, Henrik Mktarijan, Radamel Falkao, Edinson Kavani, Nejmar, Asijer Iljaramendi, Džejms Rodrigez, Žoao Motinjo, Gonzalo Iguain. Ovo su samo neki od igrača koji su letos mogli da potpišu unosne ugovore u Premijer ligi, ali su odlučili da potpišu malo manje unosne ugovore u nekim drugim ligama.
Da je sve manje igrača koji prave razliku i donose taj neophodni iks faktor svojim timovima pokazuje i Fifa/Fifpro izbor za najbolji tim godine. Od 2006. godine, odnosno otkada je on ustoličen, Premijer liga je dala 18 fudbalera, u odnosu na 52 koliko ih je došlo iz La Lige.
U toj, ispostavlja se presudnoj 2009. godini, fudbal se mnogo promenio. Englezi, zauzeti brojanjem miliona, su to propustili i prevideli.
Svet je video „gvardiolizovanu" Barselonu i tiki-taku, kao i minhenski Bajern koji igra fudbal koji liči na onaj atomski iz sedamdesetih godina, samo na steroidima. Tu su i Juventus, koji je zaslužan za renesansu zaboravljene 3-5-2 formacije, i PSŽ, ekipa koja, za razliku od svog engleskog pandana Mančester sitija, pokazuje da milioni mogu da se troše smotreno i smisleno.
Da paradoks bude kompletan, upravo su mane engleskih timova, koje postaju bolno očigledne čim oni napuste svoje dvorište, ono što Premijer ligu čini tako uzbudljivom i prijemčivom. Kvalitet Premijer lige je pao, ali je on pao ravnomerno, pa tako i dalje ima kompetitivnost i neizvesnost u borbama za titulu, Evropu i opstanak.
Letimičan pogled na one najbolje u Premijer ligi daje jasan uvid u disparitet kvaliteta koji je nastao u samo par sezona. Čelsi „gura" dobro, iako praktično igra bez napadača. Eto ne zna više ni sam koliko godina ima, Tores je kao strelac kome su oteli pušku, dok Demba Bu niko i nije video otkako je napustio Njukasl (sve do meča sa Pari Sen Žermenom, naravno).
Ovakav Čelsi, čak i sa Nemanjom Matićem na terenu, nikada ne bi bio konkurentan nekim Junajtedima iz prošlosti, ili Arsenalovim „nepobedivim" iz 2004. godine. Čelsi je, kao i sve Morinjove ekipe, funkcionalan i pragmatičan, ali nikako veličanstven.
Liverpul je vaskrsao, ozbiljan je takmac u borbi za titulu nakon 24 godine, što je samo po sebi vredno svake pažnje i pohvale. Međutim, taj Liverpul je tim koji u svojim redovima ima samo jednog vanserijskog igrača, a to je Luis Suarez. Svi ostali su samo disciplinovani izvršioci vizije trenera Brendana Rodžersa.
Arsen Venger, koji vrlo dobro zna šta znači biti pregažen u Evropi, priznaje da je „ostatak sveta uhvatio korak sa Premijer ligom". Žoze Morinjo, najbolji demagog u istoriji trenera, razloge nedostatka rezultata vidi u nečemu drugom.
Portugalac ističe da raspored Premijer lige čini da klubovi ne budu dovoljno konkurentni u međunarodnim takmičenjima. Manji broj utakmica u šampionatu i dan više za odmor uoči mečeva su ono, smatra Morinjo, što daje prednost timovima van Premijer lige. Tu je, takođe, i faktor kumulativnog umora, jer samo premijerligaši nemaju zimski raspust. Istini za volju, iste okolnosti važile su i pre deset i više godina, ali Morinjo je odlučio da to zaboravi.
Naznake da bi nešto moglo da se promeni ne postoje. Englezi, suočeni sa plimom neprijatnih činjenica i još neprijatnijih poraza, zatvaraju oči.
Sistem, koji je nakaradan i koji nagriza njihov fudbal, u skorije vreme neće biti promenjen. Timovi Premijer lige ne uzgajaju sopstveni talenat, jer bi to narušilo kosmopolitski duh lige koji garantuje finansijsku moć.
Zbog tog sistema se dečaci u Britaniji, još u pretpetlićima, ne spremaju da potezom ili golom donesu pobedu voljenom timu. Oni se pripremaju da uklizaju, a onda da osvojenu loptu dodaju Argentincu, Špancu, Brazilcu, Holanđaninu, koji će to uraditi umesto njih. Sve, naravno, za veliki novac. Onda i nije čudno što sezonska karta za mečeve Vest Hema košta šest puta više od godišnje karte Bajerna iz Minhena.
Tu je i pitanje poznate engleske gordosti, koja se ponekad graniči sa autizmom. Englezi su odbijali u uvodnim sezonama da uopšte igraju Kup Šampiona sredinom pedesetih godina prošlog veka, jer je to bilo ispod njihovog nivoa „apsolutnog i neospornog vladara svetskog fudbala".
Tako i sada, pola veka kasnije, sa nipodaštavanjem negiraju važnost Lige Evropa i pokušavaju na sve načine da je izbegnu, iako je ona mesto gde su u proteklim sezonama stasali neki od najboljih evropskih timova i igrača.
Premijer liga će, uprkos svemu navedenom, ostati omiljeno fudbalsko štivo. Oni koji fudbal konzumiraju mogu mnogo toga da oproste, ali ne i manjak uzbuđenja. U Premije ligi ono je često nesagledivo. Ona je fudbalski ekvivalent bandžidžampinga, koji u svakom trenutku garantuje iznadprosečno lučenje adrenalina. Problem je što je cena toga prevelika.
Premijer liga je sebe svela na haotičnu zabavu, epidemiju prosečnih ekipa za domaću upotrebu. Ona je spektakularna zanimacija i - ništa više od toga. Kao i sva carstva pre nje, i Premijer ligu će uništiti dekadencija.
Jedina razlika je što će „saundtrek" tog neizbežnog kraha biti aplauzi i ushićenja skandiranja opijenih navijača...
