Izvor: RTS, 26.Maj.2014, 10:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bostonski teror - Sem Lengford
"Bostonski teror", "Bostonski kostolomac", samo su neki od nadimaka Sema Lengforda, legendarnog boksera koji je dominirao početkom 20 veka. Sa visinom od 169 centimetara Lengford je često obarao mnogo korpulentnije boksere. Zbog boje kože i činjenice da je neverovatan udarač, šampioni su ga izbegavali, tako da nije dobio šansu da se bori za titulu. Taj bokser danas nosi titulu "najvećeg boksera za kojeg niko nije znao".
Sa visinom od 169 centimetara i težinom od 84 kilograma >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << u svom najboljem razdoblju, Semjuel Sem Lengford možda na prvi pogled i nije delovao impresivno. Ipak, bio je takav udarač od koga su zazirali i najbolji bokseri tog vremena. Sa obimom vrata od 48 centimetara i obimom nadlaktice od 38 centimetara, Lengford je u svoje vreme bio jedan od najsnažnijih udarača.
Sem Lengford je rođen 1883. godine u Kanadi, ali najveći slavu je stekao u SAD, gde je i dobio nadimke "Bostonski teror" i "Bostonski kostolomac". Borio se protiv svih bitnijih boraca od lake do superteške kategorije.
U karijeri je imao 256 mečeva (pojedini podaci govore da je imao i više od 300), 178 je pobedio od čega čak 128 nokautom. To znači da je u karijeri imao više nokauta od udarača Majka Tajsona i Džordža Formana zajedno. Od 32 poraza najveći broj je došao krajem karijere kada je u ring, zbog povrede oka, izlazio skoro slep.
I pored impresivnog učinka, Sem Lengford nikada nije osvojio titulu svetskog šampiona. Zbog boje kože i izuzetno jakog udarca od njega su zazirali mnogi šampioni, koji nisu želeli da mu u ringu pruže šansu za titulu.
Priča o Semu Lengfordu počinje u Vejmut Folsu u Kanadi, gde je sa 14 godina morao da pobegne od kuće zbog oca koji ga je maltretirao. Lengford je dugo živeo kao skitnica, išao je od mesta do mesta i radio za hranu. Tako je jednog dana stigao u Boston, gde je potražio posao u apoteci, rekavši da nije jeo dva dana. Vlasnik apoteke Džo Vudman nahranio ga je i našao mu posao - da radi kao domar u jednoj bokserskoj dvorani.
Lengford je gledao boksere kako treniraju i proučavao stilove. Zatim je počeo da radi kao sparing partner pojedinim borcima. Već sa 15 godina Lengford je postao profesionalni bokser. Iz godine u godinu napredovao je u kategorijama, da bi za kratko vreme dobio šansu da se bori sa najboljima.
U izveštajima iz tog doba navodi se da je Lengford bio niske i stamene građe sa masivnim ramenima i leđima. Imao je snažan udarac i brze ruke kojima je udarce lansirao u serijama. Specijalitet su bili snažni krošei i aperkati, kao i razarajući udarci u telo protivnika. Čim bi poljuljao protivnika, nekoliko trenutaka kasnije bi ga dokrajčio nokautom.
Takođe, za Lengforda se kaže da je bio majstor obmane. Znao je da glumi da je poljuljan posle udarca i da tako natera protivnika da pokuša da ga finišira. Lengford bi iskoristio spušten gard i snažnim udarcem u vilicu završavao borbu.
Uz sve udaračke kvalitete Lengford je bio sjajan defanzivac, odlično je blokirao udarce i znao je da opasne udarce lansira iz kontre. Mnogi borci protiv kojih se borio bili su nekad i više od deset kilograma teži od njega, ali u ringu se ta prednost nije videla. Lengford je imao čvrstu vilicu i bio je u stanju da apsorbuje jake udarce i ostane na nogama.
Prvu veliku pobedu nad jednim šampionom Lengford je ostvario kao 20-godišnjak, 1903. godine, kada je nakon 15 rundi savladao Džoija Gansa, šampiona lake kategorije. Smatra se da je poraz od Lengforda jedini pravi Gansov neuspeh u desetogodišnjem periodu. I pored pobede nad šampionom, Lengford nije postao šampion jer meč nije bio za titulu. Kasnije je Sem Lengford postao veliki prijatelj sa Gansom koji ga je smatrao najvećim bokserom svih vremena.
Prvu šansu za titulu u velter kategoriji Lengford je imao naredne godine, kada se u ringu našao sa "Demonom sa Barbadosa" Džoijem Volkotom. Meč je završen nerešeno, odlukom sudija, ali su svi tiražniji sportski listovi tog vremena istakli činjenicu da je Lengford bio mnogo bolji bokser i da je zaslužio titulu. Artut Lemli, urednik sportskih strana u magazinu Njujork ilustrejted, tada je napisao: "Lično smatram da je Lengford zalužio da sudijska odluka bude u njegovu korist i da je trebalo da osvoji titulu."
Iako se činilo da je samo pitanje vremena kada će Lengford dobiti novu šansu, titula nikada nije došla.
Prvi tamnoputi šamopion teške kategorije u to vreme Džek Džonson, nikada nije dao priliku Lengfordu da se oproba u meču za šampionski pojas. Dvojica boksera su se jedini put susrela 1906. godine u meču za svetskog "obojenog" šampiona (World "Colored" Heavyweight Title) u teškoj kategoriji. U to vreme, iako nije postojala zvanična zabrana, beli bokseri nisu hteli da se bore protiv tamnoputih i nisu im davali šansu za titulu. Najviše za šta su tamnoputi borci u SAD mogli da se bore jeste naslov svetskog "obojenog" prvaka.
Lengfordov pokušaj da titulu preuzme od legendarnog Džeka Džonsona završio se neslavno. Lengford je poražen odlukom sudija nakon 15 rundi. Izveštaji sa tog meča su oprečni. Dok jedni tvrde da su to bile jedine prave batine koje je Lengford dobio, drugi smatraju da je "Bostonski teror" zaslužio da bude prvak.
Treba imati u vidu da je Lengford u to vreme imao 23 godine i da je bio deset kilograma lakši od Džonsona, ali i pored toga pružio je sjajan otpor.
Džonson je dve godine kasnije postao prvi tamnoputi bokser koji je osvojio titulu svetskog prvaka. U meču održanom 26. decembra 1908. godine u Sidneju, Džonson je bez problema savladao tadašnjeg šampiona Tomija Barnsa. Šansu za titulu je dobio neočekivano, nakon velikog pritiska pojedinih medija i nakon što je Barns dobio veliki honorar da učestvuje u borbi protiv tamnoputog boksera. Od tog trenutka u SAD je nastala potraga za novom "velikom belom nadom" koja će Džonsonu oduzeti titulu.
Iako je Džonson postao prvi tamnoputi šampion, on nije otvorio vratima drugim crnim bokserima da se oprobaju u trci za naslov svetskog prvaka. I on je odbijao da se bori protiv tamnoputih boksera, dok su mu protivnici bili belci. Takvo ponašanje je razbesnelo crnačku zajednicu koja je žestoko kritikovala Džonsona.
Kada je 1913. godine konačno odlučio da pruži šansu tamnoputom bokseru za titulu, to nije bio Sem Lengford. Šansu je pružio Džimu Džonsonu, prosečnom bokseru koji je ranije poražen u meču sa Lengfordom. Iako je kao zvaničan razlog Džonson naveo da Lengford nije uspeo da obezbedi honorar od 30.000 dolara, mnogi smatraju da pravi razlog izbegavanja leži u Džonsonovom strahu da bi mogao da izgubi od Lengforda. U istoriji, osim što je bio prvi tamnoputi šampion, Džonson je ostao upamćen kao "čovek koji je eskivirao Lengforda".
Kao uteha, Lengfordu ostaje činjenica da je u periodu od 1910. do 1918. godine pet puta bio "obojeni" šampion teške kategorije, i da je u tom periodu dominirao u konkurenciji afroameričkih boksera.
Prethodno je 1907. godine Lengford postao "obojeni" šampion u srednjoj kategoriji kada je savladao Janga Pitera Džeksona. Sa ovim borcem Lengford se sastao šest puta tokom karijere i izgubio je samo jedan meč.
Dve godine kasnije Lengford postaje i "obojeni" šampion teške kategorije kada je pobedio Diksija Kida. Titulu je odbranio pet puta, protiv Diksija Kida i Džoa Dženeta (sa kojim se u karijeri sastajao 14 puta) i Sema Mekvija. Protiv Mekvija Lengford je 1911. godine izgubio titulu, da bi je iste godine povratio i odbranio još četiri puta u mečevima s istim protivnikom.
Titulu je ponovo izgubio 1915. godine, ovoga puta protiv Džoa Dženeta, da bi je povratio godinu dana kasnije pobedom nad Herijem Vilisom. U međuvremenu Lengford je nekoliko puta bezuspešno pokušao da povrati titulu koja je prelazila iz ruke u ruku Dženeta i Mekvija. Protiv tih boksera Lengford je branio titulu još nekoliko puta, da bi mu 1918. godine u Panama Sitiju Henri Vilis ponovo oduzeo naslov "obojenog" prvaka teške kategorije. I pored više pokušaja, u već poznoj karijeri, Lengford više nije uspeo da povrati titulu.
Osim Dženeta, Mekvija i Vilisa, sa kojima je tokom karijere imao mnogo mečeva, Lengford se susretao i sa mnogim drugim tamnoputim borcima koji su obeležili to vreme.
Šest puta se borio protiv Džeka Blekburna, koji je kasnio postao trener legendarnog Džoa Luisa. Isto toliko puta ukrštao je pesnice sa Fajermenom Džimom Flinom. Nezaboravne mečeve imao je i sa Betlingom Džimom Džonsonom, u lakoj kategoriji sa Filadelfijom Džekom O'Brajenom, u teškoj kategoriji, kao i sa Ganboutom Smitom i mnogim drugima. Zanimljivo je da je svakog od protivnika Lengford najmanje jedan put nokautirao.
Kako se približavao kraj karijere, Sem Lengford je imao sve višem problema sa očima. Od velikog broja udaraca levo oko mu je bilo oštećeno, tako da skoro ništa nije video. Na desnom oku, zbog katarakte video je samo obrise ljudi. Smatra se da je bio poluslep od 1917. godine i borbe protiv Fredija Fultona.
I pored toga nije izlazio iz ringa. Mnogi prepričavaju njegov meč protiv šampiona srednje kategorije Tajgera Flauersa od 5. juna 1922. godine. Sam je rekao da je na tom meču jedva video protivnika i da je pustio Flauersu da mu se približi i zadaje udarce. Onda je sačekao svoju priliku i lansirao razoran udarac kojim je nokautirao protivnika. Nakon tog meča doktori su upozorili 39-godišnjeg Lengforda da je očni živac toliko oštećen da postoji opasnost da postane potpuno slep, ali je "Bostonski teror" nastavio da teroriše protivnike u ringu.
Iste godine Lengford je otišao u Meksiko na meč protiv Kida Sevidža za naslov prvaka te zemlje. Prisećajući se meča, Sem je kasnije rekao: "Kada se pročulo da sam poluslep, svi su stavili ogroman novac na Kida Sevidža. Po osećaju sam se kretao oko njega i onda 'bam'. Zaboravio je da se sagne i ja sam postao novi šampion Meksika u teškoj kategoriji."
Dve godine kasnije Lengford je otišao na operaciju očiju. Iako se verovalo da je operacija uspešna i da mu je povratila vid, Lengford je nakon toga video sve slabije. Iz profesionalnog boksa se povukao 1926. godine kao 43-godišnjak. Nekoliko godina nakon toga Sem Lengford je potpuno oslepeo.
Nakon završetka karijere Lengforda su brzo zaboravili. Došla je nova generacija boksera, taj sport se polako otvarao za tamnopute borce, tako da je bledelo sećanje na "Bostonskog kostolomca". Lengford je u međuvremenu izgubio sav novac i živeo vrlo siromašno u njujorškom Harlemu.
Novinar Njujork tribjuna Al Lejni ušao je u trag Lengfordu 1944. godine kada je napisao niz tekstova o nekadašnjem šampionu. Zahvaljujući Lejniju uspostavljen je poseban fond, odakle je Lengford dobijao pomoć sve do smrti 1956. godine.
Na raznim listama, Sem Lengford je nakon smrti proglašavan za jednog od najboljih boksera svih vremena. U zavisnosti od toga ko je sačinjavao listu, Lengford je zauzimao od prvog do desetog mesta. Mnogi ga smatraju najboljim bokserom koji je ikada živeo.
Al Lejni je jednom prilikom napisao: "Sem Lengford je čovek za koga kompetentni kritičari kažu da je najveći borac u istoriji boksa. To je čovek koga su se šampioni plašili i s kim su izbegavali da se bore, čovek koji je bio toliko dobar da mu nikada nije pružena šansa da pokaže koliko je zaista dobar." Te reči možda najbolje i opisuju izuzetnog borca.
Ipak, najveći kompliment Lengford je dobio od velikog šampiona Džeka Dempsija, koji je jednom prilikom priznao: „Plašio sam se Sema Lengforda."
Čini se da je Lengfordova zaostavština priznata tek nakon njegove smrti. Poznata američka sportska televizijska stanica I-Es-Pi-En nazvala je Sema Lengforda "najvećim borcem za kojeg niko nije znao", dok ga je časopis Ring stavio na drugo mesto najboljih udarača svih vremena.
