Izvor: MozzartSport.com, 01.Avg.2021, 09:31

Bolelo je, boli i boleće... Naši najteži sportski porazi

Taj muk, taj osećaj kada ti se čini da su podočnjaci pali u sekundi. Da ti vilica zaigra, da ti oko zasuzi, da se želudac okrene. Bilo ih je. Svako od nas ima te crne memoare. Ovo su neki od njih...

Muk. Samo se čuje iritantno kliktanje "miševa" na stolovima. Nešto kao radimo, a zapravo bezidejno buljimo u monitore. Da nas neko pita šta to klikćemo i čitamo, ni sami ne bismo znali iako nam je pred nosevima. Niko i ne udara po tastaturi. Šta da pišeš kog đavola... I >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << tako desetak minuta. A desetominutna tišina u sportskoj redakciji ređa je nego na železničkoj stanici.

Da imaš makar koga da okriviš, da nađeš neki razlog, neko opravdanje, da ga ispsuješ... Ali nema.

Baš nikakvog objašnjenja nema. Samo satak ranije smo seirili. Osmesi od uva do uva, smišljao se što efektniji naslov. Čak ga nismo ni smislili jer su prosto potrošeni svi izrazi da bi se opevao Novak Đoković kako valja i dolikuje. Nismo mu dorasli kao novinari. Vadili smo neke statistike, da li je neko nekad ubedljivije stigao do finala Olimpijskih igara u tenisu, spremali naslov „Novak jede malu decu“ na posebnu temu kako je ove godine u najvažnijim mečevima „pojeo“ mlade lavove Medvedeva, Cicipasa, Beretinija i sada Zvereva. Šalili smo se kako je on ta sledeća generacija. Počistio ga je prvi set sa 6:1, brejk u drugom za 3:2, ma odvaljuje ga...

I kreće. Nikom ni na kraj pameti nije da sledi pravi sportski horor. Nemac vraća brejk, ne brinemo. Uzima svoj gem, ne brinemo. Novi brejk, set lopta, pa druga i izjednačenje u setovima. Sad već pomalo brinemo ali stižemo i da se našalimo da je Nole otišao na njegovu čuvenu „toalet pauzu“, da će sad tamo u svlačionici popričati sa svojim nevidljivim silama i da će ga oduvati kad se vrati kao nov.

Ništa dobro se ne dešava. Nemac nastavlja da niže, face su sve smrknutije, polako se prestaje sa pisanjem svih ostalih tekstova, pada tu poneka poruka bodrenja... Polako kreću i psovke, pa sujeverja, gde ko sedi... Novak prekida seriju i uzima gem za 1:4. Tračak nade. Zasijale su nam oči. Ali džaba. Onaj servira kao nikad, udara lopticu kao „magarac“, pogađa nemoguće uglove. Đoković se gasi. Naslov „Ovo zverski boli“ došao je iz srca. Više smo sebično razmišljali kako je nama nego njemu. Puštaš tekst, šeruješ, pušuješ...

I muk. Kao nikad za 10 godina u ovoj redakciji. Bila je i ta Švajcarska na Mundijalu, bili su Bordo i AZ Alkmar, Žander i Bobadilja, Argentina i Italija u košarci. Bilo je poraza, bilo je neuspeha... Ali baš nikad nije ovako bolelo. Posle desteak minuta ti tek padne na pamet - kako li je njemu...

I polako se prisetimo kad nam je još bilo ovako teško. I kad smo bili deca, i kad smo postali novinari. I kad smo naučili da nam je ovo samo posao i da ne treba sve to toliko emotivno prihvatati. Kao, treba biti objektivan, bla bla... Ma hoćeš đavola. Zato se i bavimo ovim. Zato svi mislimo da nam je posao najlepši na svetu. Protkan i tim nekim sećanjima koje bi čovek rado potisnuo, zakopao u neku zapuštenu avliju malog mozga. Ne ide. Sport je to. Bez njega bi ovaj narod bio na ivici kolektivne depresije. Koliko puta nas je samo sport izvukao, obradovao, utešio, zagrlio... Ko voli sport, tako prima i pobede, i poraze. I uvek će biti tako.

I sad odjednom iskoče oni neki likovi što kažu: „A šta je njemu ova država dala...“, „Ništa on ne duguje narodu“, „Sekiraš se za fudbal, a oni tamo zarađuju milione“, „Vi mediji stvorili pritisak“...

Žao nam je pametnjakovići, nikad nećete razumeti.

Taj muk, taj osećaj kada ti se čini da su podočnjaci pali u sekundi. Da ti vilica zaigra, da ti oko zasuzi, da se želudac okrene. Bilo ih je. Svako od nas ima te crne memoare. Ovo su neki od njih.

Željko (43) – vaterpolo protiv Hrvata ’96

Leto 1996. godine – Atlanta. Vaterpolisti SR Jugoslavije odlaze na Olimpijske igre kao jedan od favorita za zlato. Pre takmičenja smenjen je trofejni, legendarni Nikola Stamenić, a ne njegovo mesto dolazi neiskusni stručnjak Dragan Andrić, bivši repezentativac, osvajač zlata na OI u Los Anđelesu 1984. i Seulu 1988.

Vreme ratnih tenzija između SR Jugoslavije i Hrvatske. Nekada zajedno u bazenu, pokorovali su planetu, sada su ljuti neprijatelji, gledaju se „preko nišana“. S jedne strane Aleksanda Šoštar, Igor Milanović, s druge Dubravko Šimenc, Perica Bukić... Sledi četvrtfinale Olimpijskih igara u Altanti. Naša zemlja je bila druga u grupi, Hrvatska treća. Sudar svetova u borbi za polufinale, meč koji ne sme da se izgubi. Rat u bazenu. Kockasti su bili smireniji, bolje su krenuli. Dubravko Šimenc postiže gol sa više od deset metara za 5:1. Jugoslavija se kasnije konsolidovala, ali prekasno. Hrvati slave sa 8:6, kasnije dolaze do finala, ali gube od Španije u borbi za zlato sa 5:7. Naša reprezentacija doživljava brodolom u Džordžiji, tek osmo mesto.

Duča (35) – Mijatova prečka ’98

Arandini pedantni brci, Mijatove bele kopačke, bradica od tri dana, frćokle i onaj lančić oko vrata. Stam u čudu. Pa Juga nije ni pao! Ovo penal?! Da, da, bato. Penal! Odbij, ćelavi! Peđa, pristupi. Za riznicu uspomena. Ili košmara. Obliže usne, zaleti se pa... Tras!

Majku ti božju!

Ne budi više iz sna, al čačne tako zajebano da posle teškog uzdaha uvek izleti psovka. Onako, baš sočna.

Posle toga, da izvinete, više i nisam toliko mario za reprezentaciju. Praštajte, kudite, pljujte... Možda zato što je ono bila smrt nevinog tinejdžerskog sna. Ili tako nešto. Svaka iduća tuga - ujed komarca. Dobro, ajde, bilo još jedno leto, ono 2000, sa čika Vujketom na klupi. Znali su tad svi što su hteli da otvore oči - nikad više „prva liga“ u fudbalu.

I nikad više ona tuga ko u Tuluzu.

To smo leto zatelebani zurili u Zubu, uglavnom bezuspešno pokušavali da je opalimo onako spoljnom kao Karlos, verovali da je Brazil najbolji na svetu, ali da bi Juga mogla da im pomrsi konce u finalu.

Prepirali se laički - Dejo ili Piksi (ehej, Dejo ili Piksi?!), zašto ne igra Darko, kad će Deki? A mali Perica?

Ne pamtim tu kobnu noć baš najbolje. Ne pamtim kako smo igrali, je li Sani kriv i koliko, kako su ono pričali posle... I ne želim da pamtim. Snimak penala godinama nisam pogledao. Ali sećam se da je pokojni ćale posle prečke krenuo po pušku što je držao međ’ šunkama na tavanu. Da se istrese čovek. Krenuo pa stao. Zaboravio da je prodao komšiji neki dan ranije. Zafalilo za more...

Onda je seo. Šake na lice, pa kroz kosu. Ćuti. Ćuti i posle Davidsa. Ćutim i ja, iz straha. Tako bled bio je još samo neku godinu ranije kad mu se na uglu ispred kuće zapalio njegov kremkasti mezimac, Taunus iz ’71.

Majku je zamolio da ostane kod prijateljice. Makar do jutra.

Tu smo noć prvo pivo popili zajedno.

Vujke (42) – prečka ’98 i Novak

Pored kluba za koga navijam, od malih je jak osećaj vezanosti za reprezentaciju, kakva god da je, u kojem god sportu da je. I tako će biti do sudnjeg dana. I drago mi je što je tako. Prva velika trauma sa Plavima je bila 1990. na SP u Italiji i onim penalima protiv Argentine, ali davno je bilo, da ne zvučim kao starac Fočo.

Voleo sam i tim skraćene Juge. Kum Zlajo i ja smo sa stadiona, posle Nigerije, ispratili Plave u Francusku, pa sa stadiona sprintom kroz 50.000+ ljudi trčali u SKC na koncert Brejkersa. A Plavi su igrali ni tamo ni ovamo na SP, dok ne dođe Holandija. Kada je Aranda dunuo penal, već sam video pobedu, mada mi je crv grickao mali mozak podatkom koji sam pročitao koji dan ranije da 16 (valjda) vezanih penala u regularnom toku je dato. Mijat prečka, Davids u ćošak... Dok sam lagao sebe da mi nije ništa, pola sata posle meča me uhvatila groznica. Napolju 40 stepeni, ja pod dva ćebeta i tresem se kao uključen na struju. Od tada do danas nikada se nisam poradovao dosuđenom penalu i nerviraju me ljudi koji to čine. Tek kad lopta pređe crtu, onda može da se slavi.

Kada je Novak izgubio od Melcera na Rolan Garosu one godine bio sam sa današnjom zenom u Hurgadi, odgledao ceo meč i zarekao se da ga više nikad neću gledati. Držalo me do sledećeg turnira...

Da ne pričam sad o tim svim emocijama, najdubljem poštovanju iako čoveka nikad nisam ni upoznao. I sve težem podnošenju kada ga razvlače po zapadnim medijima željni njegove "krvi", krvavih očiju gladni da ga vide kako pada s trona. Nekad mi dođe da odem na neki od tih najvećih turnira čisto da bih išamarao pojedine "kolege".

Bilo je poraza posle kojih nisam spavao od nervoze, bilo i skakanja u 6 ujutru na Kritu kada je tukao Federera u finalu US opena. Čistači odnose djubre i gledaju šokirano kako đipam na terasi, da ne probudim ostatak familije.

Ali ovaj Tokio je pakao. Taj muk u redakciji gde je bilo 10+ ljudi i gde nisu svi fanovi tenisa, to ću teško zaboraviti. Nije mi žao što Srbija nije dobila zlato koje smo očekivali. Žao mi je čoveka, po svemu ga je zaslužio.

Bojan (33) – Odbojka protiv Brazila ’03

Onih 14:13 za naše u petom setu, i prvu meč loptu, dočekali smo zagrljeni. Posle treće nerealizovane, po sećanju bih rekao da je čudesni Miljković fulao, odlučili smo da se razdvojimo na dva kraja sobe. Drama je bila ogromna, bio je to možda i najbolji odbojkaški meč ikada - a moj drugar Goga i ja tražili smo način kako da pomognemo našima i poguramo ih do zlata.

To finale Svetske lige 2003. odigrano je u hali za koridu u Madridu, preuređenoj u odbojkašku arenu. Kakva simbolika, i kakav rasplet.

Brazilci nošeni legendarnim Žibom i Nalbertom čupali su se iz ponora, pa nas gurali na ivicu istog i tako do beskraja. Evropski i olimpijski vladari s jedne, i svetski prvaci s druge.

Goga je kraj meča dočekao na kolenima pred televizorom... Sve smo pokušali, nije vredelo. Matador se zvao Žiba. 31-29 (u setu koji se igra do 15 poena!). Nastala je tišina i neverica koju još pamtim. I koja me štrecne svaki put kad se ponovi slična sportska tragedija. Baš kao ova Novakova.

Daki (39) – vaterpolo protiv Mađara ’04

Svakako jaka emocija prema sportu tog leta bila je pojačana činjenicom da sam služio vojni rok. Olimpijske igre su bile u punom jeku, a o podbačaju košarkaške selekcije informisao sam se preko SMS poruka. Ali sam imao, ispostaviće se, nesreću da odgledam jedan od najboljih vaterpolo mečeva svih vremena. Ako ne i najbolji. Srbija i Crna Gora je imala perfektan tim koji je gazio sve pred sobom, nedostajala je samo zlatna Olimpijska medaljama na grudima Vujasinovića, Savića, Ikodinovića i Šapića. Mađari su nam bili ozbiljni dužnici, još od one Sevilje 1997. godine kada je Kašaš sa centra pogodio za pobedu u finalu (3:2).

Tog popodneva smo zaključali najjače mađarske adute. Velike asove ovog sporta poput Benedeka, Biroša, Kašaša i Gergelji Kiša. Ništa nije mogao tri četvrtine da uhvati ni vrlo antipatični golman te sjajne mađarske selekcije Zoltan Seči. Bilo je suviše lepo da bi bilo istinito. Nekako je delovalo da ćemo rutinski osvojiti zlatnu medalju. Aleksandar Šapić je igrao jedan od onih mečeva kada je ka golu rivala slao neodbranjive bombe ili žabice. Imali smo 7:5 posle treće četvrtine. Čak su se čuli i pucnji u Nišu. A onda – potop. U poslednjih osam minuta nismo skoro ni prišli golu, bacali smo balon lopte ka Saviću. Seči je branio sa dve ruke mlake pokušaje. A Kiš je gazio na drugoj strani. Za konačnih 8:7 za Mađarsku.

Srbija je bila u magnovanju. Ostala je samo slika Danila Ikodinovića kada prolazi pored mađarskih asova i govori sebi u bradu:

„Je... ti mater“.

Gliga (35) – Čavić ’08

Još se trebalo navići da je stvarno neki naš plivač jedan od najboljih na svetu. Prosto si skeptičan i ne veruješ. Uvek sam onako površno pratio taj sport, čitao o nekim mitinzima, balkanijadama, mediteranskim igrama i ostalim nebitnim takmičenjima na kojima su naši plivači kao beležili neke uspehe i rekorde. Kad porasteš, shvatiš da u plivanju postoje samo Olimpijske igre. Tamo gde dođu gladni Ameri da osvoje sve, a Australijanci i ostatak sveta da im ne daju.

I došao je taj Peking gde svi pričaju o Miloradu Čaviću kao kandidatu za medalju. Možda i za zlato. Znam da nije imao uspeha na prethodne dve „olimpijade“ pa sam skeptičan. Pogotovo što treba da se takmiči u disciplini protiv Majkla Felpsa za kojeg sam mislio da je tip sa neke druge planete jer je četiri godine ranije u Atini uzeo pun kofer zlatnih medalja. A pričalo se čak da je u Peking došao još bolji?! I kako sad da se nadaš nečemu protiv takve zveri? Naš Čavić nema ni olimpijsko finale...

Milorad ga je u kvalifikacijama pobedio olimpijskim rekordom. I obećao nam na taj način da mu treba verovati. Potom je bio brži od Felpsa u polufinalu i potpuno nas zapalio pred finale. Ima li šta lepše nego da naš sportista sruši američko sportsko božanstvo?

Nokia 3310. Navija se alarm. Trka je bila nešto oko 4 ujutro. Probudio sam se i pre alarma. Još gore. Ko će iščekati... Plivaju neki pre toga, ma nema šanse da me zanima ko su i šta su. I počinje. Rale Simić u elementu, najavljuje onu trku da se naježiš dok kamera ide sa jednog na drugog. Felps u stazi pored Čavića. Kreće finale, povukao je Australijanac Kroker. Rale Simić polako pojačava ton, a Milorad Čavić pojačava u bazenu. Zaranja i izranja, grabi poput ajkule, okreće na 50 metara kao prvi i kreće kreščendo! Jede Rale mikrofon, jede Milorad metre ispred sebe.

„Ajmo Milorade! Plivaj junačino! Poslednjih 20 metara, ide Milorad Čavić!!! Ide kao olimpijskom zlatu!!! Ne, ipak drugi...“.

Naježen stojim na kauču, ne dišem, gledam i ne zna šta sam video. Kako bre?! Kako nije prvi?! I kreće usporeni snimak. Ne možeš da veruješ da se to dešava. Pa vidi se da je stigao prvi. Je li moguće da su nas pokrali? Ne, ne, nije moguće. Sigurno će se sada pojaviti tamo neki sudija i reći da je Čavić prvi stigao. Ništa se ne dešava... Ide program dalje, sedim i gledam u televizor i shvatam da se rezultat neće promeniti. Zaspao sam tek kad je debelo bilo svanulo. Sutradan na poslu kreću priče o Omegi, o sponzorima, o krađi... Nikad neću priznati da je onaj bio prvi. Nikad. I baš sam zlurado uživao godinama kasnije kada su počeli oni Felpsovi skandali u privatnom životu i nadao se da će mu jednog dana uzeti sve kao Armstrongu. A duboko u sebi znam da mi ni to nakdnadno zlato ne bi zamenilo onu tugu.

Joca (35) – fudbal protiv Australije ’10

Za Svetsko prvenstvo u Italiji 1990. imao sam šest godina i ne sećam se samog turnira - mada i danas znam većinu igrača koji su učestvovali na njemu zahvaljujući sakupljanju sličica - ali se sećam da sam utakmicu sa Argentinom gledao kod ćaletovog prijatelja u vikendici na Avali. Roštilj, bazen, navijanje i skakanje od sreće, a na kraju - svi neraspoloženi. Tad mi ništa nije bilo jasno, ali kasnije sam više puta imao isto iskustvo. Nažalost.

Ne računajući klupske utakmice, "Mijatova prečka" je za većinu mojih vršnjaka najtragičniji poraz nacionalnog tima. I meni je bilo krivo, ali ni približno kao Australija na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi 2010.

Početak tog turnira dočekao sam u euforiji kao nikad pre kada je reč o fudbalskoj reprezentaciji Srbije. Kiks protiv Gane je bio zabrinjavajući, ali posle pobede nad Nemačkom bio sam ubeđen da idemo najmanje do polufinala.

Pred Australiju sam odigrao tiket na pobedu Srbije i golove 4+. Svima sam tih dana pričao da ih razbijamo. Iako je prvo poluvreme završeno bez golova, sve one šanse koje smo imali samo su mi učvrstile veru u pobedu. Bilo mi je žao što možda neće biti četiri gola i što padam tiket, ali pobedu i prolaz nisam dovodio u pitanje. Da je tada postojalo onlajn klađenje, verovatno bih još jednom odigrao na nas.

I onda šok. Zamrzeo sam Tima Kejhila tog dana (pre ga samo nisam voleo jer igra za Everton). Mislim da mi je ta utakmica bila izduvni balon kada su u pitanju utakmice reprezentacije. Naravno da mi je i protiv Švajcarske u Rusiji bilo žao, ali ni približno kao tada. Otkad pratim fudbal ne znam da li smo imali bolju priliku za nešto baš veliko sa reprezentacijom. Barem sam ja tada tako mislio, jer vremenom su počele da kruže razne priče koje da sam znao, verovatno se ne bih toliko ložio.

Ali nekad je i lepše što manje znati. Što kaže ona izjanđala fraza koju redovno koriste poraženi - sve je to deo fudbala, zato ga i volimo.

Duka (31) – Tundžeri ’10

Bogdan Tanjević mi je uvek bio antipatičan ali sam ga uprkos tome poštovao kao staru kuću. Te 2010. poštovanje prema Pljevljaku je isparilo. Tundžerijevo gaženje linije i Tanjevićeve reči kako su tvrdnje da je "bio aut" - smešne, zapečatili su mi ga kao čoveka bez časti. Poslednje sekunde polufinalnog meča i očiglednan prelazak aut linije ostavili su duboke rane.

Nismo imali tim koji će se pamtiti, nije to roster koji će mlađe generacije nabrajati ili znati u pola noći. Ali posvećenost tih igrača, veliki Duda Ivković na klupi i jednostavan, borben stil igre na tom Mundobasketu - meni su barem unosili osećaj da su momci zaslužili najmanje finale protiv Amerikanaca.

Više od svega bolelo što su Turci, naši večni rivali, NEZASLUŽENO prošli u finale - nošeni domaćom publikom i kardinalnom sudijskom greškom. Emotivno razoreni Orlovi su doživeli nakon toga poraz od Litvanaca u borbi za bronzu.

Meč sa Litvancima prošao je u magnovenju - svi su i dalje bili ošamućeni krađom iz prethodne utakmice.

Gromoglasna turska publika pravila je nesnosnu buku te večeri u Istanbulu ali meni će škripa Tundžerijevog đona preko linije zauvek biti onaj zvuk koji šalje jezu niz celo telo. Onu neprijatnu.

Džoni (32) – basket od Argentine ’19

Taj poraz od Argentine je, uz ovaj od Italije koji još ne možemo da svarimo, nešto najteže o čemu sam izveštavao s lica mesta u dosadašnjoj karijeri. Verovatno nikad neću da zaboravim euforiju s kojim sam krenuo put Kine, opijen kolektivnim transom da smo prvi favoriti za zlato, pa onda osećaj pre izlaska iz hotela, da bi taj 10. septembar mogao da se završi porazom. Ali sam se trudio da ostanem optimista.

I danas često mogu da pročitam ili čujem komentare "Od je...e Argentine", samo kao podsetnik kakvu smo šansu propustili. I svaki put pogodi pravo u živac. Valjda se zato i ne zaboravlja lako. Skola i Kampaco kao Meloun i Stokton, mi u haosu posle Španije... I dalje ne znam šta nam se desilo, gde je puklo i zašto smo se raspali u Kini. Znam samo da je od tog poraza počelo da se odmotava klupko utisaka koje sam dotad uporno potiskivao... Da do tog prvenstva nikad nisam video ekipu tako ukočenu, rezervisanu, distanciranu od svih, da se nije osećala atmosfera kakva nas je godinama ranije krasila, da se uporno provlačio utisak da nešto ne štima... Čekanje u miks zoni bilo je kao po kazni, totalni muk. Prokomentarisao sam kratko kako smo u problemu - ne znaš koga i šta smeš da pitaš, a opet moraš da radiš svoj posao. Slike pojedinaca koji besni napuštaju parket dok u bradu psuju sve i danas su kristalno jasne.

Nikad teže nije bilo raditi, a upravo je posao učinio da se utisci slegnu tek kada sve prođe. I dugo je bolelo, onako baš... Sad je tu kao loša uspomena koje nikako ne možeš da se otreseš.

Đole (50) - od svega pomalo... 

Uf. Muk. Nije 1978. I nije Hajberi. Već 2021. Tokio. Ali, jeste opet (junak) jedan Srbin - Novak Đoković - koji je porazom od Aleksandra Zvereva "proglasio" dan(e) žalosti u celoj Srbiji. A nas novinare koji u takvim trenucima baš i nemamo vremena da se istinski isplačemo kao on u svlačionici posle meča i uvek gladne da opevamo uspehe, prinudio da kopamo po istoriji (kao gladni po kontejnerima) koju u Srba neretko nisu pisale velike pobede, nego veliki porazi, još od Kosovskog boja.

Od kog "bojnog polja" krenuti? Da li zaviriti u kutije s novinskom hartijom iz 1960. godine koja od zaborava verno čuva gol Viktora Ponedeljnika u baksuznom 113. minutu finala prvog Kupa nacija koji nam je "oteo" evropsku titulu. Ili gurnuti nos u klaser sa šifrom "Euro 1968". kada je tuga zavladala Jugoslavijom zbog poraza od Italije u dvodelnom finalu (ponovljen susret).

Da li u pomoć pozvati one sa više sedih dlaka i manje kose kojima su se u sećanja urezali još neki istorijski porazi Jugoslavije i njenih sportista kao nož hladnkrvnog ubice u nevinu žrtvu? Da li se pak okrenuti "novijim" datumima u kojima je svako pregledavanje TV snimaka, primera radi polufinala košarkaškog Svetskog prvenstva 1986. godine, iznova dosipanje soli na nezalečenu ranu koju su za 41 sekundu trojkama otvorili Sabonis, Tihonenko i Valters, ili pak gledati snimak kako u atinskom bazenu 2004. godine Mađarska poput morskih nemani "davi" već viđenog olimpijskog šampiona - SCG.

Košarkaška Srbija čini se i dalje, posle više od decenije i po, oseća posledice kolektivnog "nervnog sloma" iz 2005. godine posle poraza od Francuza na Evrobasketu (trudili smo se do kasno sinoć, verujte, pokušavali nešto da sročimo, da izvučemo neko sećanje na tu noć i Novi Sad i verujete - ni slovo da porodimo. Valjda niko od nas nije smeo da brkne u to epsko stradanije, da mu potom ne nastrada i dan pred njim i nedelja i mesec), dok i dan danas, Srbi, neko će reći narod uvek sklon teorijama zavere, ne mogu da veruju da je sat čuvene časovničarske kompanije koji je besprekorno radio čak i na mesecu, skoro pola veka kasnije, 2008. godine, slučajno zatajio u običnoj vodi i "prevideo" da je Majkl Felps dodirnuo senzor pre Milorada Čavića, dok je ceo svet, izuzev Amerikanaca, zabezeknuto kolačio oči na jednu od najvećih sportskih "prevara veka". Srbi su još u neverici i što su sudije "zažmurile" kada se Turčin Kerem Tundžeri pravo iz auta stuštio ka košu Srbije i finalu Svetskog prvenstva...

Velikih poraza, kao i pobeda, bilo je i nesumnjivo će ih još biti, jer što bi rekli, neodvojivi su delovi sporta. Ali Novače, zašto je ovaj poraz morao na onako surov način, kad smo te ne samo mi, nego cela planeta, pa čak i taj Zverev, kod 6:1 i brejka za 3:2, videli, ma ne u finalu, već na najuzvušenijem stepeniku u istoriji kome niko ne može da se približi decenijama unapred i vrlo verovatno nikada?

Pitanje je koje nikako da prestane da odzvanja u glavi pokušavajući da nadjača "Radanović! Radanović! Radan... Radanović. Pa je li to moguće!?" Mladena Delića iz 1983, "Darko, Darko, Darko! Zlatna kopačka..." Milojka Pantića iz 1991, "Đorđević... Tri poena! Tri poena! Vreme je isteklo!" Dragana Nikitovića iz 1992, "Divno, divno, divno!", Nebojše Viškovića iz 2019...

Ali nikada nećemo dobiti odgovor, niti ga bilo ko zna. Čak ni sam Novak. Jer da je znao odgovor, ne bismo se sada bavili bolnom stranom istorije srpskog sporta, već onom lepšom, čiju bi poslednju stranicu savršenstva Đoković ispisao danas i po ko zna koji put iskoračio ka večnosti.

Tagovi:

Nastavak na MozzartSport.com...