Izvor: Politika, 23.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bitka za povratak trenerskog dostojanstva
"Zašto ima toliko dobrih trenera kod nas? Zato što ne kopiramo druge"! Ovo je pred kraj svog života rekao profesor Aleksandar Nikolić, "patrijarh jugoslovenske košarke", koji je punih 16 godina volonterski vodio reprezentaciju i odveo je iz duboke anonimnosti do prve medalje, na Evropskom prvenstvu u Beogradu 1961. Mnogo kasnije je ispričao da je iz doba volonterstva izašao s jednom umetničkom slikom i tranzistorom marke "soni"... Povratak Dušana Ivkovića na kormilo državnog tima, podvučen >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prekjuče u svim medijima kao košarkaška vest godine, mogao bi da znači i povratak onim vrednostima koje su proslavile našu košarku. Oni koji misle da će biti dovoljno da on samo mahne "čarobnim štapićem" pa da opet počne da pada zlatni prah, ne znaju u kakvom se stanju danas nalazi srpska košarka. Ona nije na nuli. Ona je dva metra ispod zemlje!
Mnogi se ovih dana bave površnim pitanjima, kao recimo – da li će Ivković uspeti da "privoli igrače iz NBA da igraju za reprezentaciju". Za koju reprezentaciju, kad ona ne postoji. Poslednjih godina je vođeno toliko hajki i na trenere i na igrače: jednima je prećeno oduzimanjem pasoša, drugi su ocrnjeni kao nepatriote, treći su morali da se vraćaju u zemlju da bi svoje roditelje zaštitili od raznih pritisaka...
Ruku na srce, poslednjih meseci se klima popravila, ali kad dođe leto, proradi "kuhinja", menadžeri i klubovi počnu da broje ko ima više košarkaša u reprezentaciji. I to u svim uzrastima.
Treba se odbraniti od svih onih koji "žele dobro reprezentaciji"...
Jedan od poslednjih predsednika KSS reče bez ustezanja da su svi selektori u poslednjih nekoliko godina "minirani". Dodajmo i – olako potrošeni.
Mnogi se i sada pitaju da li je Svetislav Pešić morao da ode posle zlata na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu 2002. Onda je Dušan Vujošević gurnut da sagori na "Evru 2003" u Švedskoj (Stručni savet je tada pošto poto trebalo da se opredeli za podmlađivanje tima), mada to šesto mesto iz ovog ugla izgleda više nego prihvatljivo.
Želimir Obradović se vratio da vadi kestenje iz vatre, ali, sagoreo je u obračunu sa igračima od kojih neki "ne mogu da upamte ni dve proste akcije". Ni on nije dobio neophodnu podršku Stručnog saveta, a rastanak posle 11. mesta na OI u Atini i deobe od 9. do 12. mesta na EP u Beogradu bio je začinjen teškim rečima.
Svi znamo da je tada "egoizam pojedinih igrača ubio reprezentaciju", ali nije bilo u redu da ih on onako "okrpi", kad ih već nije na vreme odstranio. Nije uredu i to da se jednom takvom stručnjaku, već godinama najboljem u Evropi, izbrišu sve zasluge zbog dva loša šampionata.
Dragan Šakota je, kao Obradovićev pomoćnik, vrlo dobro znao kakva je situacija u reprezentaciji. Ni on nije dobio priliku da radi na duge staze. Bušili su ga sa svih strana, čak i oni koji su, tobože, bili za njega. Niko ne spori da je plasman na SP u Japanu (13-16. mesto) bio ispod očekivanja.
Zoran Slavnić je znao koliko će ostati onog trenutka kad je potpisao ugovor (na nekoliko meseci). Argument s kojim je ustoličen ("niko drugi nije hteo") svedoči o tome kako se danas gleda na mesto koje je ne tako davno smatrano za najveću čast i vrhunac karijere. Doduše, nekolicina je iz prikrajka, kao sebi u brk, govorila: "Nije tačno da niko drugi neće. Evo, mi hoćemo, ali nas niko ne pita..."
Zanimanje koje je najviše doprinela svetskoj afirmaciji naše košarke tako je u trećem milenijumu dostiglo najnižu cenu. Bilans od šest selektora za šest godina dovoljno govori.
Zato bi povratak jednog od najvećih autoriteta u evropskoj košarci Dušana Ivkovića mogao da označi kraj ere "selektora za jedno leto", a ujedno i borbu za povratak trenerskog dostojanstva u Srbiji. Uostalom, tri funkcije ga obavezuju na tu borbu, jer pored toga što je selektor on je i predsednik Svetske asocijacije trenera i predsednik Udruženja trenera Srbije.
[objavljeno: ]
