Izvor: Blic, 05.Jul.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Biju, prete i pomalo otimaju
Biju, prete i pomalo otimaju
BEOGRAD - Nabildovani momci, kratke frizure, elegantna odela, zatamnjena stakla na naočarima, bubice u uhu - prizori su koje smo do sada uglavnom gledali u holivudskim filmova B produkcije. Međutim, sticajem raznih okolnosti, pojava telohranitelja u jugoslovenskom sportu postala je sasvim uobičajena stvar. Bezbednost sportista je, u zavisnosti od slučaja, manje ili više ugrožena, a na repertoaru nasilnika nalaze se: provokacije, pretnje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << fizičko obračunavanje, otmice, pa čak i ubistva...
Sigurno je svima u sećanju ostao tragičan događaj kada je na parkingu kod hale 'Pionir' život izgubio Haris Brkić, košarkaš Partizana, koji se vraćao sa treninga. Posle toga na udaru razularenih navijača našli su se fudbaleri Partizana i njihov trener Ljubiša Tumbaković (u međuvremenu su mu oteli i auto), koji su dobili batine na stadionu Crvene zvezde za vreme večitog derbija. 'Delije' nisu imale milosti ni prema svojim navijačima, tako da su ih odlučili da prekinu trening svojih ljubimaca, istuku ih, a zatim i da im oštete parkirane automobile. Ljuti su bili i simpatizeri Partizana posle poraza od Rapida u Kupu UEFA, pa su posetili igrače u 'Zemunelu', ali na sreću težih posledica nije bilo. O provokacijama, sitnim čarkama na ulici, krađi automobila ne treba ni trošiti reči. Na udaru su bili i roditelji poznatih sportista, pa je ostalo zabeleženo da je u Zrenjaninu kidnapovan bračni par Ivić, za čiju su slobodu sinovi Ilija i Vladimir morali da plate 100.000 nemačkih maraka.
'Blic' je pitao sportiste i sportske radnike da li su telohranitelji postali sastavni deo igre.
Žarko Zečević, generalni sekretar Fudbalskog kluba Partizan:
- Partizana je i pre događaja na derbiju sa Crvenom zvezdom utvrdio da bi trebalo da ima specijalno obezbeđenje. Zajedno sa košarkaškim klubom osnovali smo našu službu za bezbednost. Ona uspešno radi više od godinu dana. U njoj je zaposlen dovoljan broj ljudi, koji brinu o bezbednosti naših sportista pre, u toku i posle utakmica i treninga. Takođe, u zavisnosti od situacije procenjujemo da li igračima i trenerima treba odrediti telohranitelja.
Ivan Todorov, generalni direktor Sportskog društva Crvena zvezda: - Mi imamo redovno obezbeđenje i ništa dodatno osim te službe nismo osnovali. Mislim da je bespotrebno još uvek da imamo telohranitelje. Naši najbolje plaćeni sportisti su mnogo, mnogo manje plaćeni od igrača iz većine evropskih zemalja. Zbog toga mislim da im nisu potrebni ljudi za pratnju.
Milivoje Vitakić, fudbaler Crvene zvezde:
- Sigurno je da treba povesti računa o igračima. Navijači nekad s pravom reaguju, ali ne može se dozvoliti da nas udaraju. Zbog toga klubovi moraju obezbediti ljude koji će, dok smo na utakmicama i treninzima, voditi računa o našoj bezbednosti. Što se tiče ličnog obezbeđenja u gradu, mislim da je ono bar za sada nepotrebno.
Zvonimir Vukić, fudbaler Partizana:
- To je sasvim normalna stvar. U svetu su telohranitelji normalna stvar. Kada sam bio član Atletika iz Madrida uverio sam se da maltene svi fudbaleri imaju lične bodigardove. Mnogi su bili začuđeni kada je kod nas trener Tumbaković uzeo telohranitelje koji su bili prisutni čak i na utakmicama. Posle onoga što nam se desilo na 'Marakani', kada smo jedva izvukli glavu, ne mogu da verujem da se neko čudi. Trenutno je u zemlji takvo stanje, da bi mnogi hteli nešto da dobiju od poznatih ličnosti, ili ako ih ne vole, da im bar napakoste. Zbog toga su telohranitelji neophodni.
Petar Kapisoda, rukometaš Lovćena:
- Sticajem okolnosti koje su se desile u posledje vreme, klubovi se odlučuju da uzmu posebno obezbeđenje. Evo, sad kad smo bili u Beogradu na meču protiv Partizana imao sam telohranitelja. I pored toga, jedan navijač je krenuo nožem na mene. Ipak, i dalje neću imati ličnog telohranitelja. Imam svoje dobre prijatelje, koji me mogu sačuvati. Pripremio: S. Đurić
