Izvor: Politika, 08.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beograd postaje ponos Evrope
"Marš na Drinu", poznata istorijska koračnica, svirana u glavnom gradu na utakmici fudbalske reprezentacije još pre 25 godina
Nekad moćni Mađari, na bivšem stadionu "Nep" u Budimpešti, koji se od prošle godine zove "Ferenc Puškaš" po najslavnijem igraču fudbalskog čardaša iz zemlje našeg suseda, pobedili su Moldaviju (2:0) pred malo svedoka! Na tribinama se okupilo samo 5.000 gledalaca, mada u sredu neslavni rekord drži Vaduz (utakmica Lihtenštajn – Letonija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 1:0) sa samo 1.680 posmatrača. Zašto ovakav uvod? Iz prostog razloga: malo je ko verovao da će posle Kazahstana i poraza "crvenih" u Almatiju "Marakanu" popuniti navijači. Skeptici nisu očekivali više od 25.000 do 30.000 navijača.
Došlo je da bodri naše reprezentativce – ni manje i više – nego celih 50.000 ljubitelja fudbala! Onih, kojima je državni tim na srcu, bez obzira da li u reprezentaciji ima više bivših igrača Crvene zvezde ili Partizana (i tako se, nažalost, prebrojavamo!).
Počela je, prema ponašanju publike, ali i organizatora koji je osetio jednu novu fudbalsku klimu, da se voli i država zvana Srbija. Beograd i Srbija bili su u sredu uveče ponos Evrope u mnogo čemu. Ambijent kakav se ne pamti: ceo stadion u nekoliko mahova, sa izvanrednom koreografijom, bio je u znaku najveće svetske zastave – crveno-plavo-belo. Orilo se i "Srbija, Srbija", a pre početka duela, kad su fudbaleri izlazili na teren, kasnije i tokom meča, čuo se i "Marš na Drinu". I, usput da pomenemo: nije prvi put emitovana ova popularna istorijska koračnica, pesma srpskog simbola. Još 1982. godine, opet je to bilo u Beogradu, kad su se ondašnji "plavi" sa Italijom sastali u kvalifikacijama za Mundijal u Španiji (1:1), na jednom sastanku Organizacionog odbora bilo je reči i o tome da se pored zvanične himne "Hej, Sloveni" na stadionu Crvene zvezde začuju i zvuci "Marša na Drinu". Bila je tada država Savezna Federativna Republika Jugoslavija, u reprezentaciji su igrali fudbaleri iz različitih krajeva i jedan od članova Organizacionog odbora reče: "Pazite ljudi, u državnom timu ima samo nekoliko Srba, pa nemoj da ovo bude neka provokacija na nacionalnoj osnovi".
Zamisliše se pojedinci, bilo je to neko drugo vreme, ali pade predlog da se ode kod Branka Pešića, počasnog predsednika Organizacionog odbora, uglednog političara, hrabrog čoveka i iznad svega zaljubljenika u sve sportove. Rekoše delegati, među kojima je bio i Živorad Jolović, drugu Pešiću šta su naumili i on im odgovori: "Ideja je odlična". Predlog za sviranje omiljene, istorijske pesme imao je opravdanje. Tada je Fudbalski savez Srbije (napomena: onaj stari) slavio 75-godišnjicu.
I, tako se "Marš na Drinu" prvi put začuo na utakmici državnog tima, a koliko nas služi sećanje, pošto orkestar Garde koji je intonirao himnu, nije imao note i za "Marš na Drinu", u Beograd je pozvan jedan narodni orkestar iz istočne Srbije. Oni su to znali napamet i svirali po svim vašarima i svadbama.
"Marš na Drinu" je dirnuo u srca sve patriotski nastrojene građane i verovatno će odsad biti i prava fudbalska koračnica naših momaka.
Pomenuli smo da je Beograd po poseti u sredu po podne i uveče bio drugi grad Evrope. Evo tog redosleda:
1. Dablin (Republika Irska – Slovačka 1:0) 71.297 gledalaca
2. Beograd (Srbija – Portugal 1:1) 50.000
3. Bari (Italija – Škotska 2:0) 37.500
4. Odesa (Ukrajina – Litvanija 1:0) 28.000
5. Baku (Azerbejdžan – Finska 1:0) 25.000
Da ponovimo – Beograd postaje ponos Evrope ne samo po ambijentu nego i ponašanju. Srbija počinje da se pamti, a izgleda da se na stadion, bar kad je državni tim u pitanju, vraćaju navijači.
Proleće je lepo počelo.
R. Gvozdenović
[objavljeno: 08.04.2007.]
