Izvor: RTS, 27.Dec.2013, 01:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Benfika, srpska imperija na obalama Atlantika
Evropski Brazilci poludeli za onima koje su nekada baš tako zvali. To je dovelo do toga da portugalska Benfika postane evropski klub sa najvećom koncentracijom srpskih igrača u istoriji fudbala. Zauzvrat, ekipa sa La Luža polako stiče status jednog od najpopularnijih sportskih klubova u Srbiji, koji sa svakim Markovićevim driblingom, sa svakom Đuričićevom asistencijom i svakim Matićevim pretrčanim kilometrom dobija nove pristalice u našoj zemlji.
"Kad mene ljudi pitaju >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << zašto volim Benfiku, između ostalog umem da im kažem sledeće: da u ovoj sredini (Srbiji) nije bilo svega onoga što je bilo u poslednjih 25 godina - da nije bilo ratova, da je država ostala u onom obimu ili nešto slično, ja verujem da bi Zvezda i Partizan bili kao Benfika", počinje priču Zoran Panjković, glavni i odgovorni urednik TV Arena sport.
Benfika je najveći portugalski i jedan od najtrofejnijih svetskih klubova. Ova činjenica, potkrepljena sa 32 nacionalne titule, 24 trofeja u Kupu i dve titule šampiona Evrope, poznata je svakome ko fudbal poznaje taman toliko da ga razlikuje od kvidiča.
Sve to, pak, nikada nije bilo dovoljno Benfiki da u Srbiji stekne neku širu navijačku bazu.
Vezivno tkivo između Benfike i Srbije datira još od 1974. godine, kada je na klupu Benfike seo Milorad Miša Pavić. Nedugo zatim, u Lisabon je došao i Zoran Filipović, prvi strani fudbaler iz Evrope u tada 77 godina dugoj istoriji kluba.
"Vrlo dobro se sećam da je Benfika tada bila jedan od najboljih evropskih timova u Evropi. U igračkoj karijeri, tadašnjoj, osvojio sam dva prvenstva, jedan Kup. Veliki uspeh sam imao kao igrač u tom periodu. I dan-danas me se Portugalci zbog toga sećaju", vraća se u prošlost Zoran Filipović.
Benfika je, uz sve to, na beogradskoj Marakani 1984. godine odigrala jednu od najuzbudljivijih evropskih utakmica u istoriji Crvene zvezde. Beogradski crveno-beli gubili su sa 2:0, ali su zahvaljujući het-triku Rajka Janjanina, za 20 minuta, uspeli da preokrenu rezultat i stignu do trijumfa u meču tadašnjeg Kupa šampiona.
"Uvek sam govorio da je Benfika kao Zvezda, moja Crvena zvezda, po broju osvojenih titula, po broju navijača, ta dva kluba su vrlo slična", ističe Zoran Filipović, najbolji strelac Crvene zvezde u evropskim takmičenjima.
To je bilo vreme, međutim, kada se navijači nisu vezivali za inostrane klubove, pa makar u njih odlazili i u njima sa uspehom igrali srpski igrači.
Kada je konačno, u poslednjoj deceniji XX veka, moderna tehnologija počela da uvodi evropske klubove u dnevne sobe domaćih ljubitelja fudbala, Benfika je prolazila kroz najveću rezultatsku i finansijsku krizu od svog nastanka. To je za posledicu imalo da klub iz opštine Belem ostane u senci koju su bacali fudbalski divovi iz Španije, Engleske i Italije.
Teško da bi se to drastičnije promenilo da se nije dogodio Nemanja Matić. Visoki fudbaler je stigao u Portugaliju kao kusur u transferu Davida Luiza u Čelsi, nakon samo dve odigrane utakmice za isto toliko godina provedenih na Stamford bridžu. Onda je, kako to neki vole da kažu, igrački eksplodirao...
"To je čist primer igrača koji je imao uspešne sezone i koji se oformio kao igrač u inostranstvu. On je ovde bio nepoznat našoj javnosti. Posedovao je ne samo talenat, nego i ljudske kvalitete, sposobnost da se adaptira tom fudbalu u inostranstvu. Zbog toga su ljudi iz Benfike videli da mogu da dovuku još igrača iz Srbije", smatra Zoran Filipović.
„Eksperiment Nemanja Matić" je, dakle, uspeo. Toliko da je Benfika, nakon decenija dovođenja igrača iz Brazila i Argentine, počela da se okreće primarno srpskom tržištu. Za ukupnu sumu od 24 miliona evra, redom su u Lisabon stizali i sa osmehom pored crvenog dresa pozirali Filip Đuričić, Ljubomir Fejsa, Lazar Marković, Miralem Sulejmani... Tako danas šest igrača iz Srbije igra u prvom timu Benfike, a dvojica u drugom.
"Dovoljan je bio Matić da trasira taj put. Tu je i njegov brat, stiže Sulejmani, koji ima ozbiljan si-vi, Lazar Marković, od koga se mnogo očekuje, Filip Đuričić... Oni su igrali u dobrim klubovima, neki od njih su bili i prvaci Evrope. To su reference sasvim dovoljne da i oni steknu poverenje javnosti, a pre svega Benfikinih navijača i novinara koji ih prate", objašnjava Zoran Panjković.
Prateći ovaj trend dolazaka, broj navijača Benfike u Srbiji srazmerno je rastao.
Pre mesec dana, u našoj zemlji osnovan je prvi fan-klub portugalskog tima. "Benfikovića", kako sebe nazivaju, u Srbiji danas ima 4.000, što predstavlja navijačku armiju veću od onih koje imaju mnogi superligaški klubovi.
Mimo toga, Benfika je uspela da uzdrma čak i davno uspostavljene navijačke tradicije. Već više od 50 godina, Ub važi za jedno od najvećih uporišta pristalica Crvene zvezde. Gradić od 6.000 stanovnika nekada je imao Džajića, Savića, nešto kasnije i Jankovića, Bastu, Lukovića, Mrđu... Sada ima Nemanju Matića, a s njim i novi omiljeni klub.
"Poštuju ga maksimalno, baš zato što je dobar momak, što svi znaju šta je prošao. Svi su počeli mnogo više da prate Benfiku. Mogu da kažem da, kad god igra Benfika, svi se trude da sede kod kuće i prate", kaže Bojan Blagojević, kum Nemanje Matića.
"Benfika se prati se u velikom broju, u svakom takmičenju. Prati se baš dosta, i navija se. Na Ubu je trenutno Benfika u rangu sa Zvezdom i Partizanom", dodaje Vladimir Blagojević, saigrač Nemanje Matića iz mlađih dana.
Nemanja Matić i drugovi približili su Benfiku Srbiji. Ali, to je dvosmeran proces. I naša zemlja postaje popularna na Pirinejima, toliko da navijači počinju da uče srpski jezik. To postaje neophodno, jer se Benfika, pored portugalskog, španskog i engleskog, sada javnosti obraća i na našem jeziku. A, kada god neki srpski igrač postigne važan pogodak, poruke zahvalnosti neizostavno dobija i Srbija.
"Prvi put sam otišao u Lisabon 2004. godine i tada bi svi rekli - 'Aha, Filipović'. Već su se stvorili linkovi između mene kao turiste i domicilnog stanovništva. Poslednji put kada sam bio u Lisabonu, pre oko godinu dana, Matić je već postao ozbiljno ime, preozbiljno ime. Nismo više popularni u svetu samo zbog Novaka Đokovića, sada smo popularni i zbog Benfike i tog silnog broja naših igrača koji su u tom klubu našli svoje mesto", otkriva Zoran Panjković.
Nije samo umeće sa loptom dovelo do migracije srpskih igrača u najzapadniju evropsku zemlju. Tu je i pitanje bliskosti pogleda na sport. Kažu da Atlantik, koji zapljuskuje njihove obale, hladi i smiruje Portugalce, čineći ih drugačijim od temperamentnih suseda iz Sredozemlja. Od Kristovala na severu do Funšala na jugu, jedini razlozi da se povisi ton jesu muzika i fudbal. U Portugaliji je poznata i izreka - bolje umreti nego izgubiti pojedine utakmice. Sličnosti sa nekim našim ustaljenim shvatanjima nemoguće je poreći.
"Možda smo i mi imali temperament sličan portugalskom. Prosto, okolnosti su nas, kao i sve ove godine iza nas, drugačije usmeravale. Mi smo uvek imali tu želju da budemo kao Portugalci. I ranije, u razgovoru sa našim fudbalerima, odgovori bi bili sledeći - 'ja bih najviše voleo da igram u Španiji, ja bih najviše voleo da igrao u Italiji'. E, sada Portugal otvara vrata", kaže Zoran Panjković.
Iskustvo nas uči, međutim, da strani klubovi ne mogu iz srca navijača do kraja da istisnu komšije sa Topčiderskog brda. Srbija je bodrila Lacio Mihajlovića i Stankovića, ostajala budna uz Sakramento kingse Divca i Stojakovića, drhtala u penal-seriji finala Lige šampiona 2008. godine zbog Nemanje Vidića. Za sve to vreme, ipak, Srbija je volela svoju Zvezdu i svoj Partizan.
"Kakav god tim da izađe na teren, kakva god igra da bude, kakva god situacija da bude u klubu, oko kluba, šta god, Zvezda i Partizan bez dileme imaju bezrezervnu podršku i ogroman kredit među navijačima. Koliko god da se oni opredeljuju za veće klubove, oni su ipak i dalje ovde najpopularniji", ističe Zoran Panjković.
U fudbalu zadovoljstvo i sreća traju kratko. Dugo opstaje samo tuga. Benfikina tuga tako ne prestaje već više od pola veka.
Bela Gutman, legendarni mađarski trener, Benfiki je doneo obe titule prvaka Evrope. Nezadovoljan odgovorom kada je zatražio povišicu, na izlaznim vratima je prokleo klub - da u narednih 100 godina ne osvoji trofej u Evropi. Od tada je prošlo više od pola veka, a „orlovi" su izgubili sedam finala u raznoraznim Uefinim takmičenjima.
Možda su srpski igrači baš ono što je Benfiki potrebno da iznova uzleti. Ali, za to će biti potrebno i vreme...
"Uvek je za stranog igrača potreban period adaptacije. I tu fazu adaptacije sada prolaze ovi naši igrači, koji ne igraju konstantno u prvom timu. Imam informaciju od mojih prijatelja iz Benfike da se oni na treninzima dobro ponašaju, da su pravi profesionalci. Ja sam pričao sa ljudima iz Benfike kada su ih i uzimali, objasnivši im kakvi su igrači, kakvi su talenti. Oni čekaju šansu, adaptiraju se u tom ambijentu i tom novom fudbalu, i eksplodiraće, kad-tad", zaključuje Zoran Filipović.
Kakva god sudbina Benfike bila u nastavku sezone, njen legat u Srbiji već sada je nemerljiv.
U vremenu u kome je izgradnja i očuvanje dobrog imidža veoma visoko na listi prioriteta, Srbija je ni kriva ni dužna u jednoj portugalskoj fudbalskoj ekipi dobila jednog od najvećih ambasadora.
Momci iz dalekog Lisabona postavili su još jedan ozbiljno važan presedan - ujedinili su navijački polarizovanu Srbiju.
I jedno i drugo su podvizi koji zavređuju poštovanje, verovatno i poveću dozu zahvalnosti.
