Izvor: RTS, 19.Mar.2013, 01:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bata Mirković: Prognan na 48 minuta, 2. deo
Kada je dobio crveni karton za Batu Mirkovića meč protiv Hrvatske u Zagrebu bio je završen, ali je počelo najgorih 48 minuta u njegovom životu. Kroz glavu su mu prolazile najstrašnije misli. Prvi put o svemu što je prethodilo sukobu sa Jarnijem, šta se dešavalo ispod tribina Maksimira i o čemu je razmišljao i šta se dogodilo posle.
Život je počeo da dobija oblike uobičajenog kada je posle 88 dana bombardovanje završeno. Miloševićeva vladavina počela je da se kruni, >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << opozicija bivala sve glasnija, građansko nezadovoljstvo izraženije. Jedna stvar je bila konstantna. Mržnja Hrvata i Srba.
Stadion Crvene zvezde. Gledalaca: oko 50.000.
8. grupa kvalifikacija za Prvenstvo Evrope 2000.
Jugoslavija-Hrvatska 0:0. Sudija Kim Milton Nilsen (Danska)
JUGOSLAVIJA: Kocić- Mirković, Mihajlović, Đukić, Đorović (od 46. Drulović - D. Stanković , Nađ , Jokanović , J. Stanković - Mijatović, Kovačević (od 61. Milošević ).
HRVATSKA: Ladić , Štimac , D. Šimić , Soldo - R.Kovač , Jarni , Jurčić , Asanović , Boban (od 81. Bišćan ), Stanić (od 46. Rapaić ) - Šuker.
Utakmica koja je bila odložena u martu, zakazana je za 18. avgust. Okolnosti koje su prethodile beogradskom meču ticale su se i politike. Dan posle utakmice bio je zakazan miting opozicije, a vlast se plašila da će tokom meča navijači glasno skandirati antimiloševićevske parole.
Da problem za vlast bude veći, bezbednost hrvatske reprezentacije bila je osetljiva tema. TV prenos je otkupljen u 40 zemalja sveta. Svi oni koji su posredno doprineli da do nesreće dođe želeli su da vide nastavak: Rat Srba i Hrvata, nova epizoda.
Jugoslavija je iznenada ostala bez selektora Milana Živadinovića. On je raskinuo ugovor sa Fudbalskim savezom i otišao u Saudijsku Arabiju. Ekipu je preuzeo čuveni Vujadin Boškov. Šezdesetosmogodišnji trener drugi put je postao selektor Jugoslavije, gotovo 30 godina posle prvog mandata. Siguran u sebe i odlučnog ponašanja bio je omiljeni sagovornik:
„Nema razloga da razmišljam o porazu jer znam šta će biti. Svi moji uspesi, igrački i trenerski, pašće u vodu. Biće zaboravljeni. Ostaće zapisano da je Vujadin Boškov izgubio. Rezultati pišu istoriju, a ja u istoriju neću kao gubitnik!"
Hrvatsku je predvodio lisac Ćiro Blažević, uvek spreman da izjavi ono što se sagovorniku dopada. Slobodna Dalmacija je dan pre susreta prenela njegove reči:
„Danas se u Hrvatskoj teško živi, a mi fudbaleri imamo privilegiju hrvatskom narodu dati duševnu satisfakciju, jer je došao u finansijski tešku situaciju zbog onih, protiv kojih hrvatska reprezentacija u sredu igra. Zbog silne odgovornosti ne mogu više spavati."
Boškov je umesto mira, na startu uneo nervozu među igrače. Ivica Kralj bio je besan jer se selektor oslanjao na utiske jednog svog prijatelja, Piksi Stojković iznenađen da mu se sprema smena na mestu kapitena. Povreda Vladimira Jugovića je bila još jedna briga. Na kraju Stojković je odustao jer Nagoja nije htela da ga pusti na vreme, Savićević se na listi povređenih pridružio Jugoviću.
Dan pre meča timovi su se sreli kada je reprezentacija Jugoslavije napuštala teren a Hrvatska počinjala trening. Gosti su se najsrdačnije pozdravili sa dugogodišnjim ekonomom reprezentacije Stankom Nikolićem.
„Lalo", dobacio je u šali Siniša Mihajlović. "Čiji si ti ekonom? Njihov ili naš. Hajde, idemo u svlačionicu..."
Došao je dan utakmice. Nijedan incident nije pratio dolazak reprezentacije Hrvatske u Beograd. Jako obezbeđenje je bilo nešto što se podrazumevalo. Osim toga, bez obzira na mržnju, Srbi niti su imali volju niti vremena da se obrušavaju na goste. Osim tokom meča.
Ekipe su stigle na stadion bez problema. Očekivano, Hrvati su se plašili. UEFA nije imala nameru da ustukne, odlučeno je da se igra.
Zvižduci sa tribina stadiona Crvene zvezde u Beogradu pratili su intoniranje obe himne. Hrvatskoj, zbog netrpeljivosti prema toj zemlji i narodu a jugoslovenskoj jer je simbolizovala vlast koja je državu dovela do ivice propasti, posledice koje će se osećati desetinama godina.
Tribine ipak nisu bile popunjene iako su ulaznice pred start utakmice prodavale ispod cene.
Na terenu, lako je bio uočljiv respekt među timovima. Nije bilo oštrih startova, prljava igra je izostala. Domaćin je znao da igra protiv treće reprezentacije sa Svetskog prvenstva održanog samo 13 meseci ranije. Gosti su cenili svoje rivale, ne samo zbog publike koja je trebalo da bude adut već i zbog sjajnih igrača kojima su takođe raspolagali.
Jugoslavija je posle samo dva minuta pokušala da iznenadi protivnika. Centaršut Dejana Stankovića Peđa Mijatović je iskoristio da uputi udarac iz prve. Stativa... Zatim udarci Mihajlovića i šut Stankovića koji je Ladić izbacio u korner.
Hrvatska je uspela da se smiri i pribere. Sredina prvog dela, Šuker prihvata dodavanje Bobana i pogađa bliži ugao. Opet stativa. Gosti stvaraju nove prilike. Posle lopte sa strane Davora Šukera Mihajlović umalo da pogodo svoj gol. Sada prečka!
Prvo poluvreme završeno je bez golova iako je bilo prilika za oba tima. I jedni i drugi su pogađali stative ali prava drama očekivala se u drugom delu...
Kim Milton Nilsen je dao znak da počne drugi deo. Nisu prošla ni dva minuta a na stadionu nestaje struja! Huk sa tribina.
Bio je to signal za jezu koja se uvukla među igrače u crveno belim dresovima. Hrvatski fudbaleri u strahu...Da li je ovo smišljeno? Šta ako sada ulete i pobiju nas ovde? Drhtavi glasovi, na pola između želje da govore tiho da ih „neprijatelj" ne bi čuo a opet toliko glasno da ipak dozovu nekoga. U mrklom mraku pozivaju srpske igrače.
"Dragi...dragi...šta je ovo...?"
Ni Srbi i Crnogorci nisu bili mnogo mirniji. I oni u strahu, ali više smireni po navici nego po ubeđenju odgovaraju umirujućim tonom. Posle svega što je pogodilo zemlju u prethodnih deset godina više ništa nije bilo nemoguće. Utom, izvan stadiona na južnu tribinu pada suzavac. Vetar ga brzo odnosi a fudbaleri pod slabim osvetljenjem požarnih reflektora ,koji su se u međuvremenu uključili, brzo idu van terena. Pričalo se da je jedan suzavac pao na zapadnu tribinu, jedan na severnu. Sa tribina se čulo: "Slobo odlazi, Crvena bando" a onda iznenada „Ni-ko-la Te-sla".
Dim je bio i u prolazu ispod tribine na severnoj tribini. Ne želeći da rizikuju, organizatori uz pomoć policije sklanjaju navijače od velikog tunela ispod tribine i igrači tim putem odlaze do svlačionica.
Naslućuje se prekid i nastavak meča za sledeći dan. Međutim, danskom sudiji i delegatu sa Islanda je preneto:
„Gospodo, sutra je veliki miting opozicije. Sitacija bi mogla da bude još teža."
Selektori sa sudijama izlaze da provere teren a sa tribina odjekuje „Ćiro Srbine..."
Pada odluka o nastavku. Ekipe su ponovo na terenu. Pauza od gotovo sat vremena je uticala da strasti splasnu.
Sada se igra još opreznije. I dalje na neki način pod utiskom onoga što se desilo. Malo prilika, kao da se i jedni i drugi misle o tome da se što pre završi. Nedaj bože da izgube. Gosti čak u strahu šta će biti ako pobede.
Šutevi Jarnija i Miloševića i Mihajlovića iznudili su dobre odbrane Ladića i Kocića. To su bile prilike od 55. do 75. minuta. Od tog trenutka - oprez.
Utakmica je završena bez golova i sav onaj pritisak je brzo splasao. Nestao. Izduvao se.
Selektori su delovali zadovoljno dok su napuštali teren praćeni zvižducima sa tribina. Jugoslavija je ostala prva na tabeli, Hrvatska ostala u igri pogotovo ako se razmišlja o revanšu 10. oktobra.
Čak su i igrači delovali kao da im je laknulo što se konačno završio meč.
Po koju reč igrači su razmenili još dok su odlazili od centra igrališta. Izmešani stizali su do male zgrade iza severne tribine gde su službene prostorije.
Nekako spontano počeli su površnu priču ispred svlačionica koje su bile jedna preko puta druge. Tu odmah pored, na dohvat ruke, bila je još jedna prostorija - kancelarija Voje „Kisa". Taj čovek, dobro poznat u jugoslovenskom (srpskom) fudbalu dugo je godina bio zadužen da rešava bilo koji problem sa kojima se suočavala Crvena zvezda i njeni igrači...
Nekoliko fudbalera ušlo je na odškrinuta vrata u sobičak koji je donosio neku vrstu intimnosti. Za njima su krenuli praktično svi ostali. Kancelarija Voje Kisa postala je podsvesno, možda je utočište prejaka reč, ali svakako pribežište momaka koji su imali toliko toga zajedničkog. Pa čak im je i rat bio zajednički. Ali to u tim momentima nije bila tema.
Na malom prostoru od nekih pet, šest kvadratnih metara sedelo je 30 momaka...Neko na ivici stola, neko na radijatoru... Većina je delila istu stolicu. Našlo se tu i nekoliko boca piva, zapaljena je i poneka cigareta. I dalje u prljavim i znojavim dresovima, u raspertlanim kopačkama, znojavi od napora, ne stigavši ni da se istuširaju odavali su utisak momaka iz kraja koji su posle malog fudbala brbljali o svojoj svakodnevici.
Pričali su o danima iza njih, o karijerama, porodicama...prisećali se detalja kada su počinjali da igraju. Sećali su se vremena kada su bili saigrači u reprezentaciji Jugoslavije, kada su osvojili omladinsku titulu prvaka sveta 1987. u Čileu, raspitivali o prijateljima sa kojima nisu imali kontakt.
U tom trenutku selektor Hrvatske Miroslav Ćiro Blažević završavao konferenciju za medije: „...Divno je kako su ti momci zagrljeni napustili teren i razmenili dresove. Treba da budu primer svima...." Otprilike u isto vreme u maloj prostoriji, posle kratkog došaptavanja, ustali su kapiten Hrvatske Zvonimir Boban i njegov zamenik Davor Šuker.
Bati je taj gest brzo skrenuo pažnju. Bio je pomalo teatralan i dobio neki značaj formalnosti. Potpuno suprotno toj večeri. Pomalo začuđeno pogledao je ka njima, ne znajući o čemu se radi. „Što li ustaju", pomislio je.
- kraj drugog dela -
