Izvor: RTS, 28.Maj.2014, 09:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Balada o bokseru
Od trenutka kada su mu rekli da boluje od neizlečive bolesti bubrega i da mu je ostalo najviše pet godina života, bokser Bili Miške ušao je više od 20 puta u ring. I pored neizlečive bolesti do poslednjeg dana boksom je zarađivao novac da se izvuče iz dugova i prehrani porodicu. Ovo je balada o „gromu iz Sent Pola" Biliju Miškeu.
Bokseri koji su obeležili početak dvadesetog veka neretko su padali u zaborav iako su njihovi podvizi u ringu nekad bili ravni čudu. Decenijama >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << kasnije novinari ili istoričari sporta „otkopaju" impresivnu sportsku priču koja u današnje vreme izgleda nestvarno. Jedna takva priča je i o bokseru Bilu Miškeu, poznatijem pod nadimkom „grom iz Sent Pola".
Ono što Miškea izdvaja od mnogih drugih sjajnih boraca je činjenica da je imao više od 20 mečeva od trenutka kada su mu doktori saopštili da ima još najviše pet godina života zbog „Brajtove bolesti" koja je razarala njegove bubrege. Od trenutka kada je saznao za strašnu vest, Miške je sve vreme ostajao u ringu gde je na jedini način koji je znao zarađivao novac da vrati dugove i prehrani porodicu.
Bili Miške rođen je u mestu Sent Pol u Minesoti u porodici nemačkog porekla. Svoje prve bokserske korake napravio je u Minesoti u kojoj je u to vreme boks bio zabranjen. Kako je stasavao i ulazio u ring dobio je nadimak „grom iz Sent Pola".
Karijeru je počeo u srednjoj kategoriji, bio je visok 184 centimetara, a težina mu je varirala od 71 do 87 kilograma. Najveću slavu je ipak stekao kao borac lako-teške i teške kategorije.
O Miškeu su svi imali reči hvale. Bio je pošten porodičan čovek, gospodin, dok je u ringu bio srčan i hrabar. Loše poslovne odluke dovele su do toga da je brzo izgubio novac koji je zaradio, tako da se rano susreo sa teškim finansijskim problemima. Procenjuje se da je zbog propalog biznisa sa automobilima Miškeov dug bio oko 100.000 dolara, tako da mu je kao jedini izvor prihoda ostao boks.
Ipak, čitav svet se srušio kada je na lekarskom pregledu 1918. godine ustanovljeno da bokser iz Minesote boluje od teške bolesti bubrega. Lekari su mu davali najviše pet godina života i to pod uslovom da odmah ostavi boks. Kao častan čovek, želeo je da vrati svoje dugove ali i da finsnsijski obezbedi svoju porodicu. Kao vrhunskom bokseru, nije mu padalo na pamet da napusti ring. I pored preporuka lekara, Bili Miške nastavio je profesionalnu karijeru.
Već 1920. godine Miške se našao u ringu sa legendarnim Džekom Dempsijem u borbi za naslov svetskog prvaka. Zbog bolesti Miške je jako malo trenirao, tako da ga je Dempsi nokautirao već u trećoj rundi. To je bio jedini nokaut koji je doživeo u karijeri. Mnogi prepričavaju scenu da je Dempsi polisvesnog Miškea nosio do njegovog ugla. Dempsi je ostao prijatelj Bilija Miškea do poslednjeg dana.
Nakon poraza od Dempsija Miške je imao 19 uzastopnih i jedan nerešen meč. Narednu borbu je izgubio tek krajem 1922. godine kada ga je u rodnoj Minesoti savladao Tomi Gibons. Nakon toga, u januaru 1923. godine Miške je nokautom savladao Harija Foulija, nakon čega mu se zdravstveno stanje drastično pogoršalo.
O Miškeovoj bolesti skoro niko nije znao. Surovu istinu čuvao je njegov menadžer koji ga je od trenutka kada je saznao za bolest bubrega, savetovao da ostavi boks. Svojoj porodici nije priznao istinu i rekao je da je u pitanju samo blaža upala. Nakon poslednjeg pogoršanja više nije mogao uopšte da se vrati treninzima. Vreme je provodio sa porodicom, dok je povremeno samo imao snage da ode na pecanje. Polako je isticalo pet godina koliko su mu doktori dali.
Imajući u vidu da nije imao drugi vid prihoda, iz dana u dan je gledao kako porodica (žena i troje dece) ima sve manje novca. Meseci su prolazili, Miškeovi su živeli sve teže. Čoveku koji je navikao da brine o svojoj porodici takvo stanje je teško padalo. Posebno je bio ogorčen što za predstojeći Božić neće moći da im obezbedi bogatiju trpezu i poklone.
Miške je tada prelomio, iako teško bolestan odlučio je da još jednom uđe u ring i zaradi novac kojim bi obezbedio svojoj porodici bezbrižne praznike.
Kontaktirao je svog menadžera Džeka Ridija i tražio da mu obezbedi protivnika za meč. Rid je u početku odbio svaku pomisao na povratak Bilija Miškea u ring, posebno u tako teškom stanju. Ridi je bio spreman iz svog džepa da plati Miškeu da se ne bori i tako dodatno ugrozi poljuljano zdravlje.
Bili Miške ipak nije odustao. Rešen da zaradi još malo novca za svoju porodicu, ubedio je Ridija da pristane da mu nađe protivnika. Izbor je pao na Bilija Brenana, teškaša sa kojim se Miške ranije već borio.
Meč je odežan 7. novembra 1923. godine u Nebraski. Brenan se pojavio u jako lošoj formi, sa velikim viškom kilograma i „pivskim stomakom". U kratkom opisu borbe u štampi iz tog vremena navedeno je da je Miške bio mnogo bolji u prve dve runde dok je Brenan nešto bolji otpor pružio u trećoj rundi.
Ipak, pred kraj treće runde Miške je uspeo levicom da pogodi Brenana u bradu, a zatim da nastavi seriju udaraca kojim ga je izbacio iz ringa. Sudija je izbrojao do pet pre nego što je gong spasao Brenana nokauta. Ipak, neizbežno je usledilo u četvrtoj rundi kada je Miške desnim krošeom ponovo nokautirao protivnika. Ovoga puta Brenan nije ustao. Bili Miške, koji je brojao poslednje dane života, uspeo je da poslednji put nokautira protivnika u ringu.
Meč je ipak izazvao mnogo kontroverzi jer su se oba borca navodno slabo kretala i iritirala publiku koja je očekivala više akcije. Nije poznato da li je Brenan znao za Miškeovo stanje, ili je loš meč bio plod očajne forme u kojoj se nalazio. Obojica boksera bila su suspendovana i napustila su Omahu bez honorara. Ipak, nešto kasnije Bili Miške je dobio svojih 2.100 dolara (prema sećanju njegovog sina, Bili Miške je na poslednjem meču zaradio oko 15.000 dolara).
Svoju tajnu Bil Brenan je odneo u grob. Nekoliko meseci nakon borbe on je upucan u Njujorku.
Sa druge strane Bili Miške je uspeo za svoju porodicu da obezbedi poslednji bezbrižni Božić. Po sećanju njegove dece, Miške je vratio dugove, skoro praznu kuću je opremio nameštajem, za ženu je kupio klavir, dok je deci pazario igračke. Čak je uspeo da ostavi i nešto novca sa strane da se nađe porodici.
Nekoliko dana nakon Božića stanje Bilija Miškea se naglo pogoršalo. Jedne večeri je nazvao svog menadžera i prijatelja Džeka Ridija i rekao mu da mora hitno da ga odveze u bolnicu. Bili Miškin je preminuo prvog dana 1924. godine, tačno 55 dana od svog poslednjeg meča. U trenutku smrti imao je nepunih 30 godina. Iza sebe je ostavio ženu i troje dece.
Njegov sin je kasnije rekao da je otac pre smrti uspeo da vrati sve dugove i da je poslednjim novcem koliko toliko obezbedio porodicu.
U karijeri je na 105 mečeva imao 74 pobede, 34 nokautom, izgubio je samo 13 mečeva, samo je jednom nokautiran, dok je imao i 16 nerešenih borbi. Osim Džeka Dempsija borio se protiv najboljih teškaša tog vremena, Kida Norfloka, Ganbout Smita, Tomija Levinskog, Džeka Dilana i mnogih drugih.
Priča o Biliju Miškeu je polako bledela i nakon nekog vremena totalno je zaboravljena. Sportski novinari i istoričari sporta koji su istraživali razvoj boksa u Minesoti nabasali su na priču o neverovatnom čoveku i oživeli sećanje na Bilija Miškea.
Konačno, 2010. godine, Bili Miške primljen je u boksersku Kuću slavnih, dok ga je specijalizovani sajt za boksersku statistiku proglasio za 26. najboljeg teškaša svih vremena.
