Izvor: RTS, 29.Dec.2011, 01:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Balada o Milošu Krasiću
U sportu, fudbalu posebno, talenat, sreća ili naporan rad čine igrače dobrim. Karakter ih čini velikim. Uspeh i neuspeh ne odlučuje teren, već sve ono što dolazi pre ili posle njega.
Miloš Krasić je danas tamo gde se najmanje očekivalo. Pogotovo ako se pogleda gde je bio pre godinu dana.
U vreme dok se kitila jelka za doček 2011. godine plavokosi fudbaler smatran je jednim od dva najprijatnija iznenađenja Serije A. Pet golova u polusezoni, fantastični driblinzi >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << i asistencije. Tuto sport je brzo organizovao kampanju za Milošev nadimak. Plava strela, bio je jedan od njih.
Godinu dana kasnije Miloš Krasić je nezadovoljan statusom u klubu ali ni klub se ne oseća kao da se usrećio ovim "brakom". Krasić zapravo u novembru nije bio ni na klupi a u decembru je odigrao 65 minuta u Kupu Italije.
Prvi znaci pada u njegovoj formi uočili su se krajem prošle sezone. U Juveu su to tumačili premorom jer je došao iz Ruske lige koja se igra od proleća do jeseni što je praktično značilo da nije imao odmora 18 meseci. Međutim, već se dokazao i smatralo se da bi oko njega trebalo graditi igru.
Nova sezona, novi trener, novi početak. Crno-beli su na mesto trenera postavili igračku legendu i čoveka koji je u grupi najtalentovanijih evropskih stručnjaka. Prva stvar koja je zaprepastila Antonia Kontea bila je da Miloš ne govori italijanski.
Iznenađenje, koje su svi u Italiji delili, bilo je uvod u pitanje: "Kako je moguće da nisi naučio jezik kada smo imali ovde Batu Mirkovića i Darka Kovačevića koji su posle tri meseca mogli da se sporazumeju?"
Problem u komunikaciji Krasić nikada nije rešio. Pogotovo jer ne zna ni engleski. U prvoj sezoni pomagao mu je Hasan Salihamidžić kao i Zdenjek Grigera, Čeh koji je Krasiću prevodio na ruski!
Konte je plavokosom fudbaleru zabranio da sa Mirkom Vučinićem govori na srpskom a kako obično biva, jedan propust vodi do drugog. Poput generacije novih trenera i Konte traži disciplinu do krajnjih granica. Hteo je da 27-ogodišnji igrač doslovce sprovodi njegove želje na terenu.
Ili neće igrati. A to se upravo i dogodilo.
Međutim, Krasić nikada nije bio momak koji je sklon ultimatumima. To što deluje kao da ga ništa ne dotiče i što bi se moglo opisati kao neka mešavina površnosti i nezainteresovanosti mu je i omogućilo da se brže nego bilo ko drugi uklopi u Juventus.
Ali potom je postao žrtva svog temperamenta.
Miloš Krasić bi za Oskara mogao da konkuriše samo u kategoriji za najbolju sporednu ulogu. U filmu sa srećnim završetkom.
Stigao je u Torino posle fantastične polusezone za CSKA u Ligi šampiona gde je bio jedan od najboljih strelaca posle prve faze takmičenja. Osim toga, fantastičan je bio u reprezentaciji Srbije. Međutim, nigde nije bio glavni igrač. Bar ne formalno.
Za 15 miliona evra, koliko je Juve platio moskovskoj ekipi, očekujete više od komete-očekujete zvezdu.
"Ne možemo da igramo dobro ako nam najbolji igrač ne igra", rekao je Del Neri posle jednog od poraza.
Krasić je osetio pritisak. Prvi put u životu.
Dve utakmice suspenzije zbog simuliranja penala su pogoršale su sliku o njemu.
Juventus je formalno Krasiću obezbedio sve. Dobru platu, uslove za trening, priliku da igra u jednom od najvećih klubova na svetu, učitenja italijanskog...Logično, tretirali su ga kao odraslog muškarca.
U Vojvodini je imao starijeg brata u vidu Milana Jovanovića. U Moskvi i braću, u vidu brojnih srpskih iseljenika, ali i drugog "oca" Valerija Gazaeva.
U CSKA ga je tadašnji trener Valerij Gazaev pazio kao svoje dete.
"Evo sada sam se čuo sa njim", rekao je Miloš posle telefonskog razgovora u kojem mu je kazao da je prešao u Juventus. "Plače čovek...Čovek plače...Voli me kao da sam mu sin."
Kada je Andrej Ševčenko stigao u Milan, potpredsednik Adriano Galijani je svake slobodne večeri izlazio sa njim da bi pričali na italijanskom. Potom je to tražio od Paola Maldinija, Alesandra Kostakurte...
Reprezentacija je takođe postajala tužna priča, a Miloš se trudio da skine breme odgovornosti.
Početkom 2010. godine Srbija je igrala u Izraelu. Novi selektor Vladimir Petrović odlučio je da kapitensku traku da igraču sa najviše nastupa-Milošu Krasiću. A Krasiću je bilo gotovo neprijatno. Ili bolje rečeno, nije se dobro osećao u toj ulozi. Na treningu dan pre utakmice neuspešno je pokušao da kapitensku traku ustupi starijem i iskusnijem Marku Panteliću.
Istina je da Krasića žele mnogi evropski klubovi. Čelsi, mančesterski timovi...Možda ponovo Fenerbahče...
Prošle sezone odigrao je 33 utakmice i u svakoj je bio u startnoj postavi. Ove samo četiri. I verovatno će se tu završiti.
Ovaj izuzetno talentovani fudbaler nikada ne bi namerno povredio i prevario. Duhovit i dobronameran, Miloš je momak zbog kojeg su bukvalno plakali kada je napuštao Moskvu:
"Brate, samo ja puštam kišu kada odlazim..."
Ali nesvesno, on nije pomogao ni sebi ali ni srpskom fudbalu. Nijedan igrač u inostranstvu nije samo ime i prezime. On je tamo i nacionalnost.
Gde god da ode u januaru, klub mora da shvati da je Miloš Krasić i dalje tinejdžer. Ali i on mora da shvati da je vreme da odraste. Šteta bi bilo da takav momak i takav fudbaler ne uradi ono što može - da bude glavni lik u priči sa srećnim krajem.
