Izvor: Politika, 15.Nov.2013, 14:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Aleksandar Đorđević: Hoću da budem selektor
U razgovoru za „Politiku” Aleksandar Đorđević govori o tome da se u njegovim trenerskim ambicijama ništa nije promenilo i da živi za to da bude selektor
Aleksandar Đorđević u razgovoru za „Politiku” ističe da njegova želja da postane selektor Srbije nikada nije bila sporna i da je logično da cilj svakog trenera na svetu bude to da jednog dana sedne na klupu nacionalnog tima svoje zemlje. Stiče se utisak da bi na poziv iz košarkaškog saveza Srbije (KSS) istog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << trenutka seo u automobil i krenuo iz Milana za Beograd.
– Ne postoji trener na svetu koji ne želi da bude selektor svoje zemlje pa je to i moj san. Moj stav kao nekadašnjeg vrhunskog sportiste jeste da je svaki sportista koji se otisne u trenerske vode nepotpun ako u sebi nema kao ambiciju svih ambicija da vodi selekciju svoje zemlje – govori Đorđević (46) koji već godinama živi u Milanu. – Ništa ne može da se poredi s uspesima državnog tima. To stalno pričam svim svojim igračima, to sam pričao i italijanskim reprezentativcima Galinariju i Đentileu dok sam ih trenirao. Da pitate Tonija Parkera šta mu je najveći uspeh u karijeri, od čega će početi svoju košarkašku priču kad jednog dana bude premotavao film, to sigurno neće biti NBA titule sa San Antonijom već zlatna medalja sa Francuskom na Prvenstvu Evrope, do koje je došao posle mnogo muka. O Špancima ne treba trošiti reči, vidi se da srcem igraju za svoju zemlju i zato su i uspešni, Argentinci takođe, moja generacija je u Jugoslaviji imala takav odnos, izražen patriotski duh. Isto misle i Džordan, Lebron, Brajant, Dijamantidis, Novicki…
Proteklih nekoliko godina Đorđević se uvek nalazio na listi kandidata za selektora, ali je to nekako uvek više bio glas naroda nego struke. Neki stručnjaci su mu, doduše ne javno, zamerali na nedostatku trenerskog iskustva (Armani 2006/07, Beneton 2011/12), dok su oni koji ga glasno podržavaju kao ključni argument navodili njegovu harizmu i sve osobine vrhunskog vođe koje je kao igrač ispoljavao u istorijskim utakmicama naše reprezentacije. Za sve ovo vreme ljudi iz košarkaške organizacije su s njim obavili samo jedan razgovor na tu temu, pre nekoliko godina.
– Dobio sam poziv jedne od radnih grupa koje su vodile savez, dok su u njoj bili Bora Stanković, Kapičić, Čović i ostali. Rekli su mi tada da smatraju da bi ja trebalo da preuzmem reprezentaciju i ja sam im rekao da to želim. Ali se ipak nismo dogovorili. Ja sam bio za to da se postave kriterijumi za postavljanje selektora, da se kaže da li je, recimo, dovoljno da na to mesto dođe neko samo zato što je bio dobar igrač, ili je potrebno trenersko sazrevanje. Mislim da sam imao zreo odnos i stav prema tome iako možda nisam bio toliko zreo kao trener – kaže Đorđević, jedan od najboljih plejmejkera na svetu mimo NBA svih vremena.
Smatra da je vrlo važno da se opet uspostavi Stručni savet u Košarkaškom savezu Srbije:
– Glasam iz sve snage za Stručni savet, jer ako ne slušamo te naše najmudrije glave, pa koga ćemo onda da slušamo. Ako imamo četiri-pet najvećih trenera svih vremena van Amerike, a ne marimo za njihovo mišljenje, onda s nama nešto nije uredu. Savet stručnjaka je neophodan, kao i njihova razmena mišljenja pod krovom Saveza, ali, nažalost, ta stručna mišljenja su limitirana na izjave po novinama i to tako što ih svako daje ponaosob.
Đorđević smatra da je izbor igrača i selektora ključna stvar za razvoj svakog sporta u jednoj zemlji:
– Popularnost sporta, njegova širina, uticaj na mlade, kulturu, decu, meri se uspehom reprezentacije. To ću dokazati prosto, poređenjem košarke iz vremena dok smo harali Evropom i svetom, i današnjeg tenisa u Srbiji. Gde je tenis bio onda, a gde je košarka danas?! Koliko znači poruka kad Novak Đoković kaže da mu je titula Dejvis kupa s reprezentacijom Srbije draža od Vimbldona. Nisam imao sreću da kao on osvajam trofeje u svojoj zemlji, ja i moji saigrači donosili smo ih sa raznih krajeva sveta. I tako su nastali oni legendarni balkoni, kada je s nama slavila cela zemlja. To je krenulo od košarke. A onda sam kao bivši igrač, posle zlata u Indijanapolisu 2002. godine, sa svojom suprugom seo u auto i vozio se ulicama Beograda do tri ujutro, zajedno sa ostalim navijačima. Bio sam neizmerno srećan i video sam iznutra koliko to znači našim ljudima.
A. Miletić
objavljeno: 15.11.2013.
