Izvor: B92, 13.Maj.2014, 15:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ako Klodoaldo nije plakao, niko nema razloga...

Jedan Brazilac, Pele, ima tri titule prvaka sveta, još 15 igrača Selesaa dva puta su se našli na pobedničkom postolju, to su postigla četvorica Italijana i jedan Argentinac.

Lista onih koji imaju titulu šampiona je dugačka pa je, bar kada je to kriterijum, teško ili nemoguće napraviti bilo kakav smislen redosled.

Samo je Pele od takvih igrao na Svetskom prvenstvu 1970. godine u Meksiku pa je dodatna muka izdvojiti 'drugog asa' te generacije. Generacije koja >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je, prema mišljenju mnogih hroničara fudbala, igrala bolje i lakše nego ijedna pre i posle. Ne samo zbog šest pobeda u šest mečeva niti zbog majstorstva koje su u tih 540 minuta pokazali, Brazil sa tog prvenstva jedina je ekipa u istoriji šampionata sveta za koju su svi rivali tvrdili da je prosto bolja od ostalih.

Uostalom, statistika čak ni u sportu nije kriterijum ko je istinski heroj.

Klodoaldo Tavares Santana jedan je od junaka te 1970. godine, a njegova životna priča jedna od najlepših. Ili najtežih, sa lepim završetkom.

Arakažu, varoš u najsiromašnijem delu Brazila, državi Seržipe na severoistoku, je rodno mesto Klodoalda. Deseto dete u porodici, tri brata i šest sestara i siromaštvo kakvo su opisivali možda Balzak ili Ljosa.

“Ako u detinjstvu i u vreme odrastanja niste živeli dobro, mnogo odlučnije se borite za uspeh od osoba koje su imale ‘zlatne kolevke’,” opisivao je to nekada Klodoaldo.

Rastao je u kraju u kojem su sećanja na brodove koji su dovozili robove iz Afrike još bila skoro sasvim sveža, a duboku ranu vukao je od šeste godine kada su mu roditelji stradali u saobraćajnoj nesreći.

Starija braća i sestre su odlučili da krenu iz Arakažua i sa malo novca koliko je ostalo iza oca, vozača u lokalnoj fabrici i majke, domaćice, stigli do predgrađa Sao Paula.

Svi su se, osim Klodoalda, vratili na severoistok, neki odmah, neki kasnije, Praja Grande, predgrađe Sao Paula, bilo je izbor budućeg reprezentativca Brazila.

“Odlučio sam da ostanem i da se borim,” sasvim je jednostavno njegovo objašnjenje.

Borba nije bila laka, živeo je u nekoj urušenoj zgradi, na ivici kineske četvrti, u najsiromašnijem delu grada. Čistio podove lokalnih radnji koje je i čuvao, pokušavao da pomaže radnicima koji su istovarali robu u blizini, jeo šta je uspevao da nađe.

I stizao da igra za lokalni Bareiro, dovoljno dobro da ga primete ljudi iz Santosa. Kao junior je otišao u taj klub i više ništa nije bilo toliko teško i crno. Bar ne na kraju priče.

Igrao je za ‘Klube de Povo’ od 1965. do 1979, ukupno 510 puta, bio je reprezentativac Brazila, upisao 51 nastup za Selesao.

Nije bio strelac, nije bio čarobnjak, znao je fudbal, ali ko bi i ušao u taj tim bez znanja, trčao je kao navijen i nikada nije odustajao.

Početak fudbalske karijere je bio težak, a kakav bi u ovakvoj priči i mogao da bude.

“Nisam od fudbala mogao da zaradim ni za lep sendvič na početku a dobio sam otkaz u skladištu koje sam čuvao. Hranio sam se u crkvi u kojoj sam kao dete pomagao,” pričao je mnogo godina kasnije, a svi koji su o njemu pisali naglašavali su da se nikada nije žalio niti o sebi govorio kao o žrtvi. I da ga nikada nisu videli sa suzama u očima.

U Santosu su shvatili koga su našli, za početak mu omogućili da spava u urednoj sobi na stadionu i da se redovno i pristojno hrani.

“Nisam dobijao platu ali sam na ‘Vili Belmiro’ imao gde da spavam i šta da jedem.”

I od koga da uči.

Sa 17 je zaigrao za prvi tim, postajao jači i otporniji a borio se onako kako samo neko ko zna šta je muka može da se bori. Žilmar, Zito, Pele, Orlando i Edu, petorica učesnika SP 1966. bili su mu saigrači, Santos je doveo Žoela i Karlosa Alberta.

I napravio tim koji su poredili sa Harlem Globtrotersima. Takva im je i sudbina bila, u leto 1969. godine odigrali su sedam utakmica u četiri države za 13 dana, često sa aerodroma odlazili na stadione na kojima su igrali, u Španiji, Engleskoj, Italiji i tadašnjoj Jugoslaviji.

Zvezdama je bilo teško iako su im se svi divili, klicali im i klanjali se, Klodoaldo je bio oduševljen. Odigrao je sve utakmice na turneji, bez izmene, i učio.

“Bio bih budala da nisam upijao svaki potez najboljeg igrača svih vremena, učio sam svakodnevno. Na treningu, na utakmicama, u svlačionici.”

Kažu da nikoga skromnijeg od njega nije bilo.

Pretrčao je svih šest utakmica i postao prvak sveta 1970. godine, u Santosu su se stvari menjale i jednoga dana postao je prva zvezda svog kluba. I odbio ‘desetku’, dres sa brojem pet nosio je do poslednjeg igračkog dana. Ne slučajno.

“Zito je bio vlasnik dresa sa brojem pet. Jednog dana, na utakmici sa Portugesom, pozvao je trenera i rekao mu da je taj dres moj. On je obukao ‘osmicu’ a meni dao svoj dres,” pričao je puno puta, obično na ivici suza.

I nasledio je Zita, odigrao trinaest seniorskih sezona za Santos, osvojio pet puta Kampeonato Paulista, bio prvak sveta sa Brazilom.

Sa nepunih 30 je, posle operacije kolena, prestao da igra. Ostao je u Santosu, bio sportski direktor i potpredsednik tog kluba.

Danas je, sa 64, član je upravnog odbora.

Više ne živi u urušenoj zgradi na periferiji, sada je lako. Ali je put bio sasvim dugačak…
Pogledaj vesti o: Svetsko prvenstvo

Nastavak na B92...