Izvor: B92, 11.Maj.2021, 18:49
Adrijanova ispovest: Ja u reprezentaciji? Da li me zajeba**š?
Čuveni brazilski fudbaler Adrijano napisao je novi tekst za portal "Playerstribune".
Kažu da sam nestao, da sam u milionima, da uživam u drogama, sra*e...
Smejem se na sve to, evo donosim vam i priču, Favele...
Tu reč ljudi pogrešno shvataju, kada govore o Brazilu svi misle na decu u sirotinjskoj četvrti, uvek je bol i mizerija i nekada je tako, a nekada ne. Komplikovano je.
Kada razmišljam o odrastanju u favelama, zapravo mislim o tome koliko >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << smo se tada zabavljali. Razmišljam o letećim zmajevima, vrteškama, šutiranju lopte po ulici...
Bio sam okružen porodicom, mojim ljudima, odrastao sam u zajednici koju zovu favela. Nisam patio. Živeo sam.
Slušajte, zaradio sam mnogo novca u karijeri. Ali, koliko novca biste platili da imate tu radost ponovo? Znate o čemu pričam.
Bog mi je loptu postavio na stopalo i sećam se kada sam dobio poziv da idem u Flamengo da treniram, nisam mogao da verujem.
Bilo je pomalo ludo jer smo živeli u Penji, a ako ste nekada bili tu znate da je je**o dugačak put od Penje do Flamengove škole u Gavei, dve linije autobusa i ja mali kao kikiriki pa neko mora da ide sa mnom.
Da nije bilo moje bake, niko ne bi znao ko sam. Slušajte, ne znate vi kakva je to žena. Taj karakter. Legenda! Ispričaću vam kratku priču.
Jednom kada sam bio u Interu, novinari su me svuda pratili. Kampovali su oko moje kuće i nisu odlazili. Osećao sam se zarobljeno. Moja baka je bila sa mnom tada i čujem je kako sprema nešto u kuhinji.
Pitao sam je šta to sprema. Odgovorila mi je da ne kuva ništa. Ali, držala je ogromnu posudu.
"Pravim poklon za tvoje prijatelje ispred", rekla je. "Šta? Bako, pa ti si luda. Ne možeš to da uradiš".
"Ne, ne, samo ću malo da okupam tvoje prijatelje novinare. Lepo je i toplo. Svideće im se". Hahahaha, sr**e! Bila je ozbiljna čoveče. Kaže: "Ne sme niko da se šali sa mojom bebom. Ima da ih naučim lekciju".
E, sada razumete kakva je?
Moja baka je žrtvovala ceo svoj život da bih ja probao da budem fudbaler. I jednog dana je san bio gotovo završen. Završen!
Kada sam imao 15, Flamengo je želeo da me otpusti. Iskreno. Problem je bio što sam igrao levog beka i brzo rastao. Izgleda da je bilo do onih kokica. Zamislite mene, Adrijano, je...ni levi bek? Na kraju godine, treneri podele decu u dva reda. Pokažu prstom i kažu" Ti, ideš ovamo".
Levi red, otpušten si.
Desni red, ostaješ.
Pokažu na mene i kažu "Adrijano ideš tamo".
Levi red. Zbogom.
I, hvala Bogu, dok sam odlazio, jedan od trenera je povikao: "Hej, ne, ne, ne. Ne, Adrijano. On ostaje za sada". Neverovatno, zar ne? Kada Bog umeša prste u naše živote, to ne možemo da objasnimo.
U tom momentu, saznao sam da je sve pitanje opstanka. Kada su me pomerili ka napadu, znao sam da je to moja poslednja šansa. Šta sam mogao da uradim?
Brate, borio sam se. Udario sam svakog ko bi mi stao na put.
To je još jedna stvar koju stranci ne razumeju. Kada si napadač, to nije trka. Ne, ne, ne. Kada lopta dođe do tvoje noge, i imaš dva velika štopera iza sebe koji pokušavaju da te ubiju, to nije trka.
To je tuča, Ulična tuča.
Šta sam mogao? Udario bih svakog velikog majmuna koji bi mi stao na put.
Flamengo me je zadržao kao napadača, hvala Bogu, a onda nekoliko godina kasnije, kada sam imao 17, dobio sam šansu da treniram sa prim timom. I da igram protiv odraslih ljudi. Igrali su da nahrane porodice. To je drugačiji nivo. Morao sam svima da dokažem da ne mogu da se šale sa mnom.
Dođem tako u šansu, lopta mi legne na levu nogu. A znate šta se događa posle toga. Ne mogu to da objasnim. Kao da Bog spusti prst sa nebesa i dotakne kopačku. Zatvorio sam oči poslao nogu ka lopti koliko sam jako mogao.
BUM!
Lopta je pogodila prečku i letela nazad poput ptice i odbila se na polovinu terena, ozbiljan sam.
Nekoliko meseci kasnije, dobio sam poziv u reprezentaciju. Tako se sve brzo dogodilo. I dalje sam živeo u faveli sa roditeljima. Dremao sam kada su objavili širi spisak na televiziji.
Majka je uletela u sobu i povikala: "Adrijano, Adrijano! Sine! Pozvan si u reprezentaciju! Moj bože".
A ja sam hrkao. Rekao sam: "Šta? Da li me zajeba**š?". Ustao sam sa kreveta i video ime na televizoru.
Ljudi, ja imam 18 godina, živim u faveli, kakva reprezentacija. Samo godinu dana kasnije, otišao sam u Inter i ljudi su počeli da me zovu Imperator.
Kako to može da se objasni? Božja ruka, kažem vam.
Sećam se da sam tek stigao u Italiju i nisam znao šta se događa. Gledao sam oko sebe a ono: Sedorf, Ronaldo, Zaneti. Toldo. Čoveče! Sedorf šeta bez majice po svlačionici sa 7% telesne masti, kakav ludak! Veliko poštovanje!
Nikada neću zaboraviti, igrali smo protiv Real Madrida prijateljsku na Bernabeuu i ušao sam sa klupe. Dobili smo slobodan udarac i prišao sam lopti. Zašto da ne? I neko dolazi iza mene i kaže: "Ne, ne, ne. Ja ću da ga izvedem".
Materaci! Taj veliki kreten, hahaha!
Želeo je da ga izvede. Ali je Sedorf prišao i rekao da me pusti. A, niko se ne šali sa Sedorfom.
Naravno da je Materaci odstupio. Zanimljivo je da dok gledate snimak, vidite Materacija kako stoji sa rukama na kukovima, misleći: "Ovo dete ima da opali loptu u zadnje redove tribina".
Ljudi me i dalje pitaju o tom slobodnom udarcu.
Kako, kako, kako? Kako si udario tako jako po lopti?
Kažem im: "Sr...nje. Ne znam! Udario sam je levom nogom i Bog je učinio ostatak". BUM!
Gornji ugao.
To je bio početak ljubavne afere sa Interom. I dan-danas je Inter moj klub. Volim Flamengo, Sao Paulo, Korintijans... Volim mnoga mesta gde sam igrao, ali je Inter nešto posebno.
Italijanski mediji? Dobro, to je već druga priča, hahaha. Inter? Najbolji, čoveče!
Svi stojimo zbog ovog Brazilca".Dođavola. Čovek iz favele poput mene? Ja sam italijanski imperator? Nisam mnogo uradio, a već me svi tretiraju kao kralja. Ludo.
Ostatak priče možete naći na Playerstribune.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
.jpg)
