Izvor: RTS, 23.Jun.2019, 12:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
A moglo je da bude sjajno putovanje u Trst
Iz tamnih oblaka krupne kapi kiše zasule su tršćanski zaliv. Brzo su se pojavili ulični prodavci koji su umesto narukvica i sunčanih satova sada nosili kišobrane. Da, to tamni oblaci i kiša moglo bi da se upotrebi kao neka stilska figura za mladu reprezentaciju Srbije. Ali bi bilo patetično...
"Taman smo pomislili da popijemo zajedno kafu i idemo na kupanje, a vidi sad ovo", kaže Marko Jevtović dok >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << sedimo u onoj poslastičarnici blizu centralnog trga. Njegov prijatelj Zoran radi za nigerijsku kladionicu i iz Beograda pravi kvote za kladioničarske liste.
Pitam ga šta je stavio na Nemačka – Srbija.
"Stavio sam 5+ kao granicu."
Znate da je bilo sedam golova.
Pričamo o fudbalu, životu u Turskoj (Marko igra za Konju) i sličnim stvarima.
Njih zadržava vreme, a zadržavam ih i ja.
Čekam Aleksa, Federika i njegovog rođaka Marka. Treba da se upoznamo. Imaju ideju da pokušamo nešto da radimo zajedno.
Kada je kiša malo popustila njih trojica sa parkinga trče ka nama i mokri ulaze u slabo posećeni lokal. Izgleda malo smešno. Jer nas šestorica sedimo za dva mala stola. Skoro jedan drugom u krilu. Sve ostalo prazno.
Marko i Zoran u međuvremenu kupuju kišobran od uličnog prodavca (ovo posebno vole urednici sajta: kišobran je koštao 10 evra) i odlaze.
Ostajem sa trojicom novih poznanika.
Aleks je rođen u Italiji ali je srpskog porekla. Igra fudbal u jednoj manjoj ekipi. Iako ga je pomalo sramota, odlično govori srpski jezik. Federiko je završio fakultet i radi u jednoj porodičnoj kompaniji koja je i vlasnik kluba Ćitadela. Marko, mislim da takođe radi za istu
firmu.
Njihova ideja je jasna.
"Imamo odlične kontakte sa ljudima iz te oblasti Veneto. (Venecija, Padova, Ćitadela...) Hoćemo to da iskoristimo i da pokušamo da dovedemo igrače. Ti poznaješ fudbalere i hteli smo da sarađujemo..."
Deluju iskreno i ambiciozno.
Pričamo, razmišljamo i pravimo planove.
Za ovim stolom to deluje zabavno i uzbudljivo.
A meni prolazi kroz glavu, ko će tražiti srpskog igrača kada mlada reprezentacija izgubi od Austrije, Nemačke primi šesti golova... I još ti igrači nemaju pasoš Evropske unije.
Ali neću da kvarim raspoloženje tom mišlju, ne iznosim je među njih već puštam da nam mašta da na volju.
Niti mi se ide u sobu niti mi se ostaje. Pada ona kiša, ne prestaje. Ali to je ništa naspram nedavnih pljuskova kod nas pa nemam nekog posebnog razloga da se žalim.
Da je ekipa dobila te dve utakmice, ili da se večeras bar bori za polufinale, ne bi mi ništa smetalo. Ovako mi sve smeta.
Neobično je to, kako od rezultata ekipe koju pratite na putu zavisi i u kakvom vam utisku ostane to putovanje.
Nisam išao do hotela gde su igrači, izbegavao sam da prolazim tuda. Nisam se ni sa kim čuo. I nekako i dalje imam neki osećaj – šta znam, nisam tužan i nezadovoljan, ali mi je bezveze.
Predveče odlazimo Her Đole (snimatelj Milanko Đorđević) i ja na konferenciju za medije i trening.
Uključujem se uživo na instagram da popričam malo sa nekim, i stiže poruka:
"Ti baksuz, primamo pet, šest golova kada ti prenosiš..."
Iskreno, ako sam donosim nesreću reprezentaciji, ako to stvarno postoji, ne da bih prestao da prenosim nacionalni tim, već bih ostavio i ovaj posao.
Ali kada glasine počnu da se šire, one su kao požar u suvoj borovoj šumi (ovo poređenje je pozajmljeno iz neke knjige, da ne bude da kradem tuđe radove).
To što se ljudi veruju u glasine je postalo toliko učestalo da ne znam da li bilo šta utiče na nečije mišljenje. Čim čuju, to je.
Kažem da nisam prenosio utakmicu sa Ukrajinom. Ali ne vredi...on momak nalazi neki drugi izgovor ...i tako.
Ne znam da li i o vama tako često prave mišljenje na osnovu glasina. Ono..."E, da ti kažem...ma sigurno...znam."
Postalo mi je teško da to trpim i ne znam ko je gori, onaj koji ih širi ili onaj koji veruje u njih.
Oslanjam se na činjenice i ono što čujem i vidim.
Na konferenciji selektor Goran Đorović, golman Boris Radunović i Miroslav Bogosavac.
Đorović kaže: "Dešava se, analiziraćemo...mnoge ekipe nisu ni došle na turnir, mnoge će ispasti...to je fudbal."
Meni to smeta, to "analiziraćemo" i eto i drugi su imali ili imaju problem.
I dalje se ne zna zašto smo tako nadigrani u dve utakmice.
Neću da slušam glasine da je to zbog ovoga ili onoga. Hoću činjenice.
Nismo dali gol 385 minuta. Primili smo osam golova. Danci protiv kojih igramo večeras su od kraja kvalifikacija odigrali pet prijateljskih utakmica, mi dve. I u njima nisu bili igrači koji su uglavnom ovde u Trstu.
Izjave pred početak su bile: Idemo da osvojimo turnir ili bar da igramo polufinale (Olimpijske igre).
Kada se večeras završi meč, imam samo jednu molbu, ako može. Da se on ne koristi za izgovor.
Odmah je predviđen povratak za Beograd posle utakmice. Autobusom za onoga ko hoće. Ostali idu sa roditeljima, devojkama ili već negde...
To je verovatno praksa, ali mi deluje da je bolje kada ideš kao grupa, da se i vratiš kao grupa.
Odlazimo sa stadiona. Na horizontu vidim kako se razvedrava. Žurim da se presvučem i izađem na svež vazduh koji sada struji ulicama ovog grada.
Mnogo je ljudi, živo je. Mešaju se zvuci smeha, muzike iz kafića, živog razgovora i zveckanja escajga. Ne vidi se kraj ulice Via Torino koja je ispunjena brojnim gostima.
Kako je samo ovo moglo da bude sjajno putovanje.
.jpg)
