Izvor: RTS, 18.Okt.2023, 00:24
Лука Јевтовић: Србија иде на Европско првенство – и шта сада?
Играње континенталног шампионата, које постаје извесно након победе над Црном Гором у Београду, велики је успех. Али постоје много већи успеси који се могу остварити у репрезентативном фудбалу, зар не? Србија у овом тренутку њима није близу...
Проблем >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << српског фудбала није у томе што многа питања немају одговоре. Или, боље речено, то јесте проблем, али не највећи. Проблем, тај највећи, јесте то што ми често и не долазимо до постављања правих питања... Фудбал нас стално гурка ка њима, тера нас да обратимо пажњу. Некада нас, као у неким европским утакмицама наших највећих клубова, па и неким мечевима млађих репрезентативних селекција, чак и доста силовито гура ка њима. Ми их пак доследно не примећујемо.
А која су то питања? Само једно, заправо... Није питање хоћемо ли играти Европско првенство. Није питање хоћемо ли имати бољи резултат на овом турниру него на претходном које смо играли, у Катару пре мање од годину дана. Питање је какав ми фудбал играмо... Шта је то "српски фудбал"?
Модерни фудбал се рачва на два дела и само на два дела. Не постоји "нападачки фудбал", "дефанзивни фудбал" или било шта између. Та дихотомија, ако је икада постојала, превазиђена је.
Постоје недвосмислено само организовани фудбал и онај који није организован. Овај први је онај у коме фудбалери просперирају, у коме њихов таленат, њихов скуп атрибута, њихове техничке вештине, моторичке и функционалне способности, практично све што замислите када замислите фудбалера – долазе до изражаја у пуној мери.
Фудбал се развија у смеру од мање организованог ка више организованом и постаје само бољи због тога. Фудбалери постају бољи због тога.
Слобода фудбалера је бесконачна, али само у оквиру јасно дефинисаних принципа игре, да парафразирамо Томаса Тухела, који зна понешто о свему овоме. Једина сврха стратегије и тактике јесте неговање талента и креирање услова да он букне сваки пут када закорачи на терен. Али без овога он је одстрањен са терена. Тридесет година је прошло откако је Ариго Саки говорио да пет организованих дефанзиваца не могу да приме гол против десет неорганизованих нападача. И Саки зна понешто о свему овоме...
Организоване екипе побеђују и освајају трофеје. Оне контролишу утакмице. Оне контролишу дефанзивну транзицију још док нападају, контролишу своју офанзивну транзицију већ док противник има лопту. Када играчима дате јасан и комплетан модел игре (тренери воле да кажу "заокружен модел игре"), одузимате им недоумицу и нелагоду. Њих на терену ништа не изненађује. Они су комфорни, њима је удубно у свакој ситуацији. И тада, само тада, њихова креативност испливава. Они постају ти који су непредвидиви и који изненађују.
Ово су нека од начела онога што се, под именом "тактичка периодизација", развило у Португалији пре пар деценија и чији је дугогодишњи најуспешнији представник био Жозе Морињо. Он, морамо ли рећи, такође зна понешто о читавој овој теми...
Не постоје манифести у фудбалу. Све се декламује на терену. Све што једна екипа јесте мора да се види на терену. Практично мора да шљашти. Екипе, оне које су успешне, стално вам говоре, стално вас подсећају шта су, шта желе, како желе да играју. Добар фудбал вам стално прича о себи. А шта наш фудбал говори о себи? Да ли уопште ико пита?
Србија је савладала Црну Гору и, дефакто, изборила пласман на Европско првенство након јако дуго времена. Ово је дивна ствар и свако њено ниподаштавање показује само неразумевање колико се тешко долази до успеха у фудбалу. Али српски фудбал изневерава себе, толике силне талентоване фудбалере које има, ако је ово једини успех коме тежи.
Али тај успех припада онима који фудбалу приступају на један сасвим други начин...
.jpg)
