Izvor: Politika, 22.Okt.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tomas Džeferson među hipicima
Najnoviji roman kultnog američkog pisca “Skriveni kraj“ pojavljuje se na ovogodišnjem sajmu knjiga u izdanju „Čarobne knjige“ iz Beograda.
Roman dobija apsurdan, pinčonovski zaplet kad se u život glavnog junaka Doka Sportela pojavi bivša devojka, s pričom da se kuje zavera i planira otmica izvesnog milijardera u kojeg je ona – kakva slučajnost – zaljubljena. I dok u Los Anđelesu polako zamire doba psihodelije šezdesetih, Dok se upliće u bizarno klupko motiva >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i strasti u kojem obitavaju raznovrsni likovi: surferi, smutljivci, narkomani i rokeri, ubitačni zelenaš, saksofonista – tajni agent, bivši robijaš s tetoviranom svastikom, kao i tajanstveni entitet poznat kao Zlatni očnjak…
Tomas Pinčon, jedan je od najznačajnijih autora 20. veka, zahvaljujući kultnim romanima V. (1963), Objava broja 49 (1966), Duga gravitacije (1973), Vajnlend (1990), Mejson i Dikson (1997), Protiv dana (2006). Sredinom šezdesetih se potpuno povukao iz javnosti i njegovo prebivalište je nepoznato već više od četiri decenije.
Sada se već spustio mrak i svi su bili gladni, te su se nekako našli gore u „Plastičnom novčiću“ na Sepulvedi. Unutrašnji zidovi behu ukrašeni srebrnastim plastičnim reprodukcijama glave novčića od pet cenata, od kojih je svaka bila otprilike veličine pice. Veštačka živica, visoka oko šezdeset centimetara, veoma zelena i takođe plastična, razdvajala je nizove separea. Ekipe nepoznatih stručnjaka za sastavljanje živica pažljivo su uklopile hiljade malih, međusobno sklopivih imitacija grančica s lišćem, razrađenih gotovo do najsitnijih pojedinosti, kako bi stvorili to neobično zabavno grmlje. S vremenom se u njemu izgubila sva sila sitnih predmeta: štipaljke za džoint, opušci džointa i lule za hašiš, sitan novac, ključevi od kola, naušnice, kontaktna sočiva, paketići koke i heroina u nepropustljivom papiru i tako dalje. Život lakši od, recimo, jednog grama. Poneke mušterije bi satima pažljivo prebirale po živici, centimetar po centimetar, dok im se kafa hladila – naročito kad bi bile na spidu. Tu i tamo bi ih, kasno uveče, prekinula jedna od plastičnih slika na zidu, kad bi se Tomas Džeferson okrenuo iz levog profila do anfasa, odvezao traku kojom mu je kosa bila skupljena na potiljku, rastresao kosu tako da se pretvori u bleštavi riđi oreol i obratio se odabranim narkosima, obično citatom iz Deklaracije nezavisnosti ili Povelje prava, što je zapravo mnogo pomagalo mnogim sudskim odbranama koje su se naročito usredsređivale na okolnosti pretresa. Te večeri je Džeferson sačekao da i Klensi i Tarik odu do toaleta, brzo se okrenuo ka Doku i rekao: „Dakle, tako! ’Zlatni očnjak’ ne samo što omogućava porobljavanje već i ometa primenu zakona o slobodi.“
„Hej... ali kao jednog od otaca osnivača, zar te pomalo ne izbezumi ova priča o crncima i apokalipsi?“
„Drvo slobode mora se s vremena na vreme osvežiti krvlju patriota i tirana“, odgovorio je Džeferson. „To mu je prirodno đubrivo.“
„Aha, a šta ako se ispostavi da su patriote i tirani jedno te isto?“, upita Dok, „kao, imamo sad tog predsednika...“
„Važno je samo da krvare“, objasnio mu je Džeferson. „Kad smo već kod toga, šta ćeš uraditi sa informacijom koju si upravo dobio od gospodina Halila?“
„Da vidimo, koje mogućnosti imam? Da odem u FBI i otkucam Tarika i CNMRPČ. Da nahuškam federalce na ’Zlatni očnjak’, nakon što Tarika na vreme upozorim da se skloni. Da kažem Bigfutu Bjornsenu sve i da ga pustim da to iznese pred PDIDije ili koga već, i da pustim njih da se pozabave time. Jesam li nešto izostavio?“
„Počinješ li da uviđaš obrazac koji se ovde ponavlja, Lorense?“
„Ne mogu da verujem nikome od ovih ljudi?“
„Seti se i da Glenov dogovor u vezi sa oružjem nikad nije sproveden u delo. Stoga ne moraš stvarno nikome ništa da kažeš. No ono što moraš da uradiš jeste...“ Naglo ućuta i ponovo okrenu profil s konjskim repom.
„Opet pričaš sam sa sobom“, reče Klensi. „Moraš da pronađeš pravu ljubav, Dok.“
(***)
„De-de, Sportelo samo radi svoj posao“, pretvarao se Bigfut da umiruje drugog policajca, „naime, pokušava da otkrije šta se desilo Mikiju Vulfmanu, baš kao i svi mi. Ima li čega što bi želeo da podeliš s nama, Sportelo? Koga gospođa obrađuje – izvinjavam se, htedoh reći: šta gospođa radi?“
„Hrabra je to dama“, reče Dok i iskreno klimnu glavom. Pomislio je da pomene ono što mu je Pet Dubonet ispričao, da su Bigfut i Miki bili najbolji drugari, no bilo je nečega u načinu na koji ih je drugi policajac slušao… činio je to suviše pozorno, možda čak, ako ćete već da budete paranoični, kao da je na tajnom zadatku, kao da podnosi izveštaj na nekom drugom nivou unutar Policije Los Anđelesa, dok mu je pravi zadatak, zapravo, da motri na Bigfuta…
Suviše materijala za razmišljanje. Dok primeni svoj najneodgovorniji osmeh narkosa. „Snage reda i zakona su unutra, momci, no mene s njima niko nije upoznao. Koliko ja znam, mogli bi to biti čak i federalesi.“
„Obožavam kad slučaj lepo ode dođavola“, primeti Bigfut sa širokim osmehom. „A ti, Lesteru? Zar te to ne podseća na to zašto se svi mi zapravo nalazimo ovde?“
„Razveselite se, compadre“, reče Lester, vraćajući se u kola, „doći će i naš dan.“
Odjurili su dalje, uključivši sirenu samo da bi se pravili važni. Dok sede u svoja kola i stade da zuri u rezidenciju Vulfmanovih.
Nešto ga je već neko vreme mučilo – naime, u čemu je stvar s Bigfutom, zašto se povazdan vozika okolo u tim crno-belim kolima? Koliko je Dok znao, detektivi u odelima i s kravatama vozili su se u neobeleženim limuzinama, obično po dvojica, kao i policajci u uniformama. A nije mogao da se seti da je ikada video Bigfuta na zadatku s nekim drugim detektivom...
Oh, čekaj malo. Iz neprekidne izmaglice koju je voleo da zove svojim sećanjem nešto poče da se pomalja – glasina, koju je verovatno pokrenuo Pet Dubonet, o nekom Bigfutovom partneru kojeg su upucali i ubili još davno, na dužnosti. I sve od tada, glasila je priča, Bigfut je radio sam; nije tražio zamenu, niti mu je ona dodeljena. Ako je to značilo da je Bigfut i dalje bio u nekakvoj policijskoj žalosti, on i taj ubijeni mora da su bili neobično bliski.
Ta veza među partnerima bila je skoro jedina stvar u vezi s Policijom Los Anđelesa kojoj se Dok divio. U čitavoj toj dugoj i žalosnoj istoriji korupcije i zloupotrebe položaja, eto konačno nečega što nisu prodali, već su sačuvali za sebe, nečega skovanog u opasnoj neizvesnosti života i smrti koja se nastavljala dan za danom – evo nečega stvarnog što je trebalo poštovati. To se nije moglo odglumiti, nije se moglo kupiti povlasticama, novcem, unapređenjem – čitav taj niz kapitalističkog podsticanja nije vam mogao doneti ni pet sekundi tokom kojih će vam neko čuvati leđa, morali ste da odete tamo i zaradite to tako što ćete svoje dupe staviti u procep, iznova i iznova. Ne znajući nikakve pojedinosti o onome kroz šta su Bigfut i njegov pokojni partner zajedno prošli, Dok bi se ipak kladio u svoju zalihu za iduću godinu da bi Bigfut, ako bi od njega zatražili da sastavi spisak ljudi koje voli, tog momka stavio negde na sam vrh.
To, međutim, znači šta? Sprema li se to Dok da ponudi Bigfutu besplatan savet? Ne-ne-ne, loša ideja, upozorio je Dok samog sebe, loša ideja, samo pusti čoveka da se izbori sa svojom tugom, s tim što je posredi, ma šta to bilo, bez tvoje pomoći, u redu?
Naravno, odgovorio je Dok samome sebi, kul što se mene tiče, čoveče.
objavljeno: 23.10.2011.
