Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 24.Nov.2015, 11:52   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Stav: Pakovanje porodične srebrnine

Zemlja bez premijera, narod bez parlamenta, država bez formiranih stranaka. Tako danas izgleda Republika Hrvatska, petnaest dana iza poslednjih parlamentarnih i dvadeset i pet godina posle prvih višestranačkih izbora u zemlji.

Tadašnji šef Hrvatske i Hrvatske demokratske zajednice (HDZ), predsednik Franjo Tuđman te je izbore dobio uz pomoć ustaške emigracije i komunističkih konvertita. Najviše političkih poena kod birača tih dana su osvojile njegove izjave "da je sretan >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << što mu žena nije ni Jevrejka ni Srpkinja", a nesrećan što Hrvatska ima neprirodan oblik kifle.

Tako su udareni temelji rasnoj i nacionalnoj netrpeljivosti u zemlji i teritorijalne aspiracije prema susednim državama.

Današnjeg predsednika najjače opozicione HDZ, Tomislava Karamarka, članstvo stranke optužuje za loš izborni rezultat, pogrešnu predizbornu retoriku i lošu procenu biračkog tela. Tomislav Karamarko je relativni pobednik poslednjih izbora u Hrvatskoj, trenutno pregovara sa članovima MOSTA, grupe nezavisnih lista koja je osvojila impresivnih 19 mandata u parlamentu u Zagrebu.

Mnogi smatraju da će predsednica zemlje Kolinda Grabar Kitarović na kraju ipak njemu poveriti mandat za sastav nove vlade, jer mu politički duguje mesto prve žene na čelu današnje hrvatske države. Ako njena reč ne bude dovoljna, tu je i politički vrh Srbije za koji se ovde, u salonskim liberalnim kuloarima koji uglavnom lebde nad stvarnim životom prosečnog stanovnika zemlje, naklapa da preko svojih "spavača" u Hrvatskoj, aktivno agituje za Tomislava Karamarka kao novog premijera.

Što je nekom smešno, drugima je zaista žalosno, pogotovo kad ugledni politikolozi i sociolozi pokušavaju da objasne šta se to danas događa sa hrvatskom desnicom i zašto je navodno propala na izborima. Jedni tvrde da HDZ nije dovoljno radio na ekonomskom programu, a to birače danas zanima više od političkih apstrakcija. Drugi misle da je Tomislav Karamarko pričao samo o UDBI i lustraciji što mu se vratilo kao bumerang.

U javnost je smesta dospela izjava čelnog čoveka svih tajnih službi od Brozovog do Tuđmanovog doba, Josipa Manolića. On je rekao da je Karamarko bio sitni švercer uhvaćen u inostranstvu gde su ga tajne službe "vrbovale" da za Beograd špijunira hrvatsku emigraciju. Lustracija se pokazala još gorom  idejom, jer su čak i prvi saradnici pokojnog Franje Tuđmana iz vremena kad je s njima pekao vola na ražnju na istočnoj periferiji Zagreba u naselju Dubrava, zapravo bivši Titovi generali kao i on sam ili komunistički renegati i konvertiti, što je takođe bila jedna od omiljenih mimikrija pokojnog dr. Tuđmana.

Kriviti Tomislava Karamarka za propast HDZ-a ipak je pogrešno, pretenciozno i ulagivački neizvesno.

Novi mandatar vlade u Zagrebu još nije imenovan, a Zoran Milanović je kao socijaldemokrata pokazao toliko desnih političkih kapaciteta kombinovanih sa hohstaštaplerskim ponašanjem i rečnikom političkog šarlatana da ga nijedan evropski dendi, od Oskara Vajlda do Marsela Prusta, u tome ne može nadmašiti. S tim što su se oni prvenstveno bavili književnošću, a Milanović se donkihotski bori s otužnom potrebom da ga prihvate zagrebački poluinteligenti i gornjogradski skorojevići, a ne levo biračko telo.

Ni Milanović, ni Karamarko nisu oživeli Franju Tuđmana. Zagrebački aerodrom i dalje se zove "Pleso", a bivši hrvatski predsednik nije dobio ni trg, ni ulicu, ni grad, ni selo svoga imena. Pa tako ni HDZ, ni SDP zajedno sa svojim liderima nisu dobili poslednje izbore. Ne zato što su pogrešili u osnovama političkog marketinga ili izbornog inženjeringa, nego zato što valjda jedini u zemlji još nisu shvatili da se pojedinci lako okreću na vetru u kome god smeru da duva.

S masama je teže. Hrvatsko biračko telo i dalje je više usmereno ka desnici, nego ka levici. Pa kad Tomislav Karamarko hvali dobru saradnju sa kolegama u Srbiji, a Zoran Milanović tvrdi da je Hrvatska ipak evropski uljuđenija od "tamo nekog Prijedora", u mozak prosečnog birača, formiran početkom  devedesetih godina, stižu dve suprotne, a u suštini iste poruke.

I tada mu biva svejedno za koga će glasati, jer mu se obe opcije čine tek licem i naličjem iste političke hipokrizije. On je ratovao, oni su ga izdali, on je mrzeo, drugi ga se danas zato stide, on je, galameći protiv "jugotamnice naroda", mahao zastavama i grbovima, oni broje zvezdice evropske zastave i mašu svežnjevima evra. On je ubijao u njihovo ime, oni mu danas presuđuju i kradu njegove ratne uspomene. On danas sedi u invalidskim kolicima pred slavnim Šatorom u Savskoj ulici 66 u Zagrebu kao jedini čuvar zaostale biste dr. Franje Tuđmana. Oni čekaju telefonski poziv iz Evrope s porukom da je porodična srebrnina ponižene i devastirane Hrvatske već spakovana, a voz za "toplije krajeve" samo što nije napustio tu vetrovitu i sumornu jesenju stanicu provincijalnog "Orijent ekspresa".

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta Privredne reforme iznad svega Radio-televizije Vojvodine.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...