Izvor: Objava, 02.Sep.2018, 13:29   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КРАТКА ИСТОРИЈА СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА

Народи који су насељавали територију САД до почетка европске колонизације (у XVI веку) развијали су се одвојено од народа других континената. Насељавали су је Ескими и Индијанци. Њихови преци су пре више од 10.000 година прешли на амерички континент из североисточне Азије преко Беринговог пролаза. Ескими су живели од Аљаске до Гренланда, дуж арктичке обале Северне Америке, а остали део насељавали су Индијанци. Разбијени на низ малих племенских скупина, нису достигли виши степен развоја, за разлику од оних у андском и средњоамеричком подручју. Убрзо по откривању Америке (1492) почели су Европљани да колонизују Северну Америку. Почев од XVI века, долазе шпански, француски, енглески, холандски и шведски колонизатори.

Од почетка XVII века примат у колонизацији североамеричког подручја припада Енглеској. Априла 1607. на тло Северне Америке на обали Вирџиније (залив Чесепик) искрцали су се први енглески колонисти. Они су убрзо основали свој први град Џејмстаун. Број енглеских колониста је брзо растао; до 1641. пребачено их је у Северну Америку око 30.000, а до 1700. било их је око 250.000. Енглеска је колонизирала Северну Америку, углавном, на два начина: преко великих трговачких компанија, које су од краља купиле право да оснивају колоније и користе се њиховим богатствима, и давањем земље на поклон појединим племићима. До средине XVIII века на североамеричком тлу образовано је 13 британских колонија - држава (Њу Хемпшир, Масачусетс, Род Ајланд, Конектикат, Њу Џерси, Мериленд, Делавер, Њујорк, Пенсилванија, Вирџинија, Северна Каролина, Јужна Каролина и Џорџија). У свима, осим у Конектикату и Род Ајланду, који су имали самоуправни статус у оквиру Британског Комонвелта, успостављен је систем британске колонијалне владавине.

Временом колоније су економски јачале и тежиле све већој самосталности од метрополе. Истовремено је убрзаван процес формирања североамеричке нације. Септембра 1774. састали су се у Филаделфији представници 12 колонија (Џорџија је касније приступила) на свом првом Конгресу ради договора о заједничким мерама против британске колонијалне политике. Априла 1775. почео је амерички рат за независност. Наредног месеца састао се опет Конгрес у Филаделфији, који је, у суштини, постао централна влада североамеричких колонија. Он је 4. јула 1776. прогласио независност североамеричких колонија (укупно су тада имале око 3 милиона становника). Наредне године та одлука потврђена је и на бојном пољу, великом победом Колонијалне армије над Британцима у бици код Саратоге. То је утицало да Француска уђе у рат на страни америчких држава, а убрзо и Шпанија и Холандија. Рат је завршен миром у Версају 3. септембра 1783; Велика Британија је признала независност америчких држава. У 1787. донет је Устав САД. Две године касније изабран је Џорџ Вашингтон за првог председника.

У то време САД су имале око 4 милиона становника, од чега око 500.000 Црнаца. Економски развој упућивао их је на даље територијално ширење. Западна Луизијана купљена је од Наполеона I 1803, од Шпаније је 1819. купљена Флорида, Тексас је прикључен 1845, споразумима закљученим у месту Гваделуп Хидалго 1848. и Гадстену 1853. од Мексика су добијени Нови Мексико и Калифорнија, а 1867. САД су купиле од царске Русије Аљаску. У 1823. прокламована је Монроова доктрина којом се осуђује свако европско мешање у америчке послове и обрнуто. Наредне године америчка ратна морнарица је успешним акцијама уништила берберске пирате у северној Африци. САД се све више мешају у унутрашње ствари латиноамеричких држава, подвргавајући их својој економској и политичкој доминацији. Убрзо ће се експанзија проширити и на Далеки исток. Америчка војска, заједно са британском и француском војском, помогла је кинеској царској војсци да 1864. угуши велики сељачки устанак у Кини.

Развој привреде повећао је супротности између Севера (северних држава) и Југа (јужних држава). У центру супротности било је питање робова-Црнаца. Пољопривредни Југ држао је у ропству црначко становништво и тако имао извор врло јевтине радне снаге. Индустријски Север није му зато могао конкурисати, те је захтевао укидање ропства. Председници САД били су на страни јужних држава све до 1860, када је изабран Абрахам Линколн, противник ропства. Једанаест јужних држава издвојило се из Уније и основало Конфедерацију Држава Америке. Сви Линколнови покушаји да мирним путем очува Унију остали су без успеха. У априлу 1861. букнуо је рат између држава Севера и Југа. Под вођством Линколна, који је 1863. укинуо ропство, рат се завршио 1865. победом Севера.

Крајем XIX века убрзан је процес концентрације производње и капитала, а интензивнији је и извоз капитала; САД постају прва индустријска земља на свету.

У владајућим круговима све је јача тежња за освајањем туђих територија. У 1898. анектирале су Филипине, Гуам, Порторико и Хавајска острва. Наредне године су с Немачком поделиле острво Самоа. Амандманом Плат из 1901. наметнуле су старатељство Куби. Од Панаме су 1903. изнудиле концесију за тзв. каналску зону. Своју експанзију на Далеком истоку, у Кини, владајући кругови САД тежили су да остваре доктрином тзв. "отворених врата", једнаких права свих империјалистичких земаља у трговинским односима са Кином. Заједно са војскама осталих империјалистичких земаља, и америчка војска учествовала је у угушивању боксерског устанка у Кини 1900. Почетком XX века знатно су ојачале свој привредни и политички утицај у Латинској Америци. Непосредно, оружаним путем, мешају се у унутрашње ствари Хаитија, Доминиканске Републике и Мексика; Перу, Чиле, Аргентина, Бразил и друге латинскоамеричке државе све више падају под економску и политичку зависност од САД. По избијању Првог светског рата САД су заузеле неутралан став. Но, због све отворенијег непријатељског става Немачке, САД су јула 1917. ушле у рат против Немачке. Укупно је на европском ратишту на страни сила Антанте узело учешћа, под командом генерала Першинга, преко 2 милиона америчких војника. Из Првог светског рата САД су изашле знатно ојачане.

Унутрашњем развоју САД до 1929. основно обележје даје велики полет индустрије. Октобра 1929. САД је захватила велика светска економска криза. Њоме су од читавог капиталистичког света оне биле најтеже погођене. Незапосленост је достигла огромне размере.

Администрација председника Хувера није била у стању да се супротстави кризи. За председника је 1932. изабран Франклин Делано Рузвелт. Он је политиком Њу дила успео да добрим делом ублажи кризу, а тиме смањи и број незапослених.

По изненадном нападу Јапана на америчке поморске снаге у Перл Харбуру, 7. децембра 1941, САД су ушле у Други светски рат. Својим огромним потенцијалом и учешћем својих оружаних снага допринеле су у знатној мери победи антифашистичке коалиције.

После Другог светског рата, САД, које су од краја XVIII века биле утицајан политички чинилац, постале су велика сила. У годинама хладног рата непосредно су се мешале у прилике других земаља, у многим случајевима и отвореном агресијом, која се оправдавала одбраном западног света од комунизма. Иницирале су стварање војног савеза западних земаља (НАТО). Слабљењем и распадом СССР-а, који је дуги низ година био приказиван као претња по САД, постале су водећа суперсила, којој је њихова војна моћ донедавно обезбеђивала искључиво право војне интервенције у свету. Међутим, унилатерално својство америчких интервенција постало је предмет честих критика и оспоравања. Унаточ свему, САД су и даље незаобилазан чинилац у дипломатском и војном решавању локалних сукоба у појединим деловима света.