Izvor: Glas javnosti, 01.Jan.2010, 11:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Orao sreće
Stadion beogradska Marakana, 10. oktobar, 22.20 sati, sudija sa Kipra Kostas Kapitanis svira kraj utakmice Srbija - Rumunija 5:0. „Orlovi“ rezervišu junski let za Johanesburg, a Kurir i Glas javnosti dobijaju ličnost 2009. godine - Radomira Antića! U nekom novom TV serijalu „Grlom u jagode“ narator će navoditi, dok kamera bude pratila prelazak Branka Cvejića preko Starog železničkog mosta, da smo te 2009. (bez) >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << uspešno rešavali problem sa Hagom, srpski političari su se izborili za belu šengen listu, a huligani su maltretirali pošten svet, ali poznavajući afinitete popularnog Baneta Bumbara za kraj će kao najjači utisak ostati slika nasmejanog Užičanina zatrčanog u zagrljaj svojim fudbalerima posle trijumfalnog završetka kvalifikacija. Videćemo Afriku, videće nas svet!
Dok nas greje zadovoljstvo zbog istorijskog plasmana pod krsnim imenom Srbija, sa čovekom godine pretresamo teme iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, sporta i politike zemlje među šljivama...
Bezbrižno detinjstvo
Da li ste jugonostalgičar?
- Moja generacija je imala snove. Učili smo marksizam i detinjstvo nam je bilo bezbrižno. Otac mi je bio vojno lice, majka radnica. Pošteni ljudi, koji su mi usadili prave vrednosti. Plašim se naše budućnosti, jer se stidimo svoje prošlosti. Živeo sam u Engleskoj četiri godine. NJihova istorija nije afirmativna, ali je njihova i ne kriju je od stranaca. U Srbiji je trend da se menjaju imena ulica, uklanjamo spomenike svedočanstva na jedno vreme, iako bismo iz poštovanja prema našim precima morali da sačuvamo uspomene na njihovo vreme, a da istovremeno stvaramo uslove za našu nadgradnju.
Pohađao životni univerzitet
Čega se rado sećate iz detinjstva i mladosti?
- Mogućnost bavljenja sportom, edukacije. Mogli smo da biramo između četiri ili pet stranih jezika pored maternjeg, što nije postojalo u drugim državama. Dobijali smo obrazovanjem široku kulturu. Kasnije mi je to sve pomoglo da se snađem u Španiji u postfrankovskoj eri, u Turskoj koja je tada imala politička previranja. Često kažem da mi je život bio univerzitet. Naučio sam da posmatram. Volim da pratim pojave oko sebe i da tako stvaram mišljenje. Preneseno na teren, to znači da više volim da gledam pokrete igrača, nego da slušam njihova objašnjenja.
Ne duvaju vetrovi u istom pravcu
Šta vas je tokom kvalifikacija moglo da iznervira?
- Bilo je toga, bilo je sitnica koje život znače. Recimo da pred jednu utakmicu nismo smeli da zalijemo travnjak, pa mi se jedan igrač žalio na bol u prepona zbog tvrdog terena. Zatim nas pokradu u Litvaniji, a onda dobijemo šamare u naslovima od nekih zainteresovanih. Ne mogu svi vetrovi da duvaju u istom pravcu, ali mora da postoji zajednički interes kada je u pitanju reprezentacija. Zbog toga mi podrška navijača mnogo znači.
Da nam deca postanu ljudi
Da li je srpskom fudbalu potrebna regionalna liga?
- Našem fudbalu smo potrebni mi. Ne mogu da procenim koliko je realno da dođu Dinamo ili Hajduk u Beograd. Lutamo tražeći najbolji model. Prvo smo pokušali dovođenjem stranaca da nadoknadimo kvalitet, a sada se vraćamo našim omladinskim školama. Mnogo je važnije da decu učimo da postanu ljudi pored toga što ih učimo da pravilno šutnu loptu. Žao mi je kada talenat jednog igrača dođe u pitanje zbog vanfudbalskih dešavanja, kada naš mladi reprezentativac mitraljira publiku u Varaždinu (Nemanja Tomić). Zbog toga se zapitam gde smo mi kao pedagozi pogrešili u njegovom vaspitavanju. Učiti ih samo da šutnu loptu nije dovoljno. Mnogo je potrebnije uključiti u rad i fakultete i nauku.
Kakav je odnos političara prema vama?
- Mislim da sam i pre uspeha i posle njega gradio odnos sa političarima na nivou respekta. Naš plasman nije samo uspeh reprezentacije, za mene je najveća pobeda to što je napravljena simbioza između naroda i nas.
Koliko ste dobili novih prijatelja iz redova političara?
- Moj odnos s njima nikada nisam na taj način posmatrao. Poštujem sve političare, ali ostao sam čovek sa stavom.
Kako ste izgradili stav o politici?
- Ispričaću vam anegdotu iz mog života. Moj prvi odlazak u Španiju, daleke 1970. godine kao fudbalera Partizana, bio je period obeležen diktaturom Franka. Tada su me kao dvadesettrogodišnjeg momka uplašili pričama o njihovom fašizmu. Slušao sam o strahovladi, uplašenom i izmučenom narodu, ali onda sam došao i video ljude na ulici koji se smeju, uživaju u životu preko dana, a kada padne mrak, onda ih je još više u gradu. Tada sam odrastao politički. Dok ne vidim svojim očima i lično se ne uverim, sve priče drugih ne piju vodu kod Radomira.
Kako biste se snašli u svetu politike?
- Nisam probao da se bavim politikom. Moja strast je ogromna prema fudbalu i smatram sebe privilegovanim čovekom, jer se bavim poslom koji volim.
Da li se vaše menadžerske sposobnosti mogu iskoristiti van fudbala?
- Svakako. Biti dobar menadžer znači posedovati sposobnost vršenja prave selekcije, sagledavati pozitivne osobine pojedinca, a sve ove karakteristike ne sreću se često kod ljudi na odgovornim mestima koje zovemo menadžerima u privredi. Najvažnije je realno prilagoditi vrline igrača postavljenim zadacima.
Šta bismo mi, kao narod, morali da istaknemo kao vrlinu, a šta da sakrijemo?
- Pre svega ne treba da rešavamo probleme suzama. Kao pragmatičar, mislim da moramo da se bavimo nama. Vrlo je bitno da realno sagledavamo situaciju, izbegavamo poređenja i one priče kako je tamo onako, kod nas drugačije... To kod mene ne pije vodu.
Kakav je vaš odnos prema nevoljama manjinskih grupa, homoseksualaca, na primer?
- Konzervativan sam kada je o tome reč. Za mene je porodica nukleus života. Vidim da postoje razni masovni pokreti, ali nisam njihov pristalica.
Šta možemo da naučimo od Španije?
- Meni se, na primer, posebno dopada to što svako selo, svaki gradić ima svoj dan, praznik, fijestu, kako oni to zovu. Nije to datum koji se živi samo tog dana, već se ljudi za lokalnu proslavu pripremaju mesecima. Da li su to bikovi, da li su to koncerti, folklor, nije bitno. Znate, vrlo je važno čuvati i negovati tradiciju.
Kako vam se čini stereotip da su fudbaleri glupi?
- Poznata mi je ta fama da smo mi fudbaleri glupi, a da su košarkaši intelektualci. Nikada mi nije smetalo da me smatraju prostim, a moje kolege košarkaše akademskim građanima, jer sam Višu trenersku školu završio sa ogromnim zadovoljstvom. I ne samo to, već su mi položena 34 ispita otvorila mnoge vidike. Unapredio sam svoje znanje i naučio sam da ga delim s drugima.
Kako posmatrate problem s navijačima?
- Slušajući fudbalske rukovodioce taj problem i ne postoji. Svodi se sve na nekoliko novinara koji pokušavaju emisijama ili tekstovima da ukažu na negativnosti u sportu.
Da li ste gledali Insajder posvećen srpskim huliganima?
- Pratio sam, nego šta! Reći ću vam samo da sam u toku jedne nedelje imao priliku da prisustvujem derbi utakmicama u Španiji, Beogradu i Atini. Prvi je posmatralo 100.000 ljudi bez ijednog incidenta. Crvena zvezda i Partizan - 25.000 ili 30.000 ljudi, Olimpijakos i Panatinaikos. Tri derbija sa različitim epilogom. Za pametne nije problem da odaberu koji koncept i koji put. Hoćemo li divljanje iz Beograda i Atine ili ćemo uživati u fantastičnoj atmosferi?
Ne mislite da je država svojim sredstvima dužna da reši problem?
- Država!? Opet naši izgovori, omiljene poštapalice. Ne priznajem to! Ne mirim se sa objašnjenjima „Ovo je Srbija“, „Bili smo 500 godina pod Turcima“ i sličnim. Osnovno je da priznamo da postoji problem. Prvo to! Iz iskustva znam da je i najteži problem upola rešen ako se analizira na pravi način. Fraze o tome kako se Englezi bore sa huliganizmom ne doprinose rešenju.
Kako se reprezentacija Srbije bori sa svojim boljkama?
- Reći ću vam da dugo nismo imali pas igru, ali smo onda seli i razmislili šta je to što nam nedostaje da bi lopta bila duže u našem posedu. Uspeli smo da znatno poboljšamo taj važan segment igre i usput smo ostvarili mnogo sitnih pobeda kada je reč o unapređenju kulture i stila igre. To me čini veoma zadovoljnim.
Da li gubite entuzijazam kada je u pitanju traženje leka protiv huliganizma?
- Ne predajem se lako. Videli ste da kako su naši navijači ostvarili pobede bodreći nas u kvalifikacijama. To je samo njihova pobeda. Ni Radomirova, ni igrača, samo njihova.
Priča se da je vaša kuća okupljalište za sve naše sportiste koji nastupaju za madridske klubove. Ko vam je bio omiljeni gost?
- Nije priča, to je istina, ali majka me je učila da ne treba razdvajati decu, pa neću ni ja goste. Ima ih toliko da se bojim od nabrajanja, jer ću nekog zaboraviti. Poslednji su bili Novica Veličković i Marko Jarić.
Kako se nosite sa statusom prve zvezde reprezentacije?
- Ne mogu da sebi pripišem takav status. U timu svaki pojedinac ima svoj ulogu, a mi smo umeli da ih podelimo. Plasman na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi je veće priznanje igračima nego meni koji će da uživa u činjenici da se „orlovi“ šepure u Evropi ispred galskih „petlova“.
Kod kojeg igrača prepoznajete budućeg trenera?
- Haha, Nikola (Žigić - prim. aut) je rekao Rešadu Kunovcu da kada prestane da igra biće pomoćnik. Kaže on „gde ćeš lepšeg posla da si uvek nasmejan, nosiš markere i baš te briga“.
Zar je moguće da baš nikog ne zanima trenerski poziv?
- Ma, zanima ih. Još im je rano da razmišljaju o kraju karijere.
Da li ste vi u igračkim danima vodili beleške o radu vaših trenera?
- Jesam, mada ne treba prihvatati sve zdravo za gotovo što saznate od drugih iz prostog razloga što neke trenere ne zanima, recimo, psihologija. Drugi ne žele da znaju šta je fiziologija, šta određeni pokreti mogu da izazovu u organizmu igrača. Uvek sam voleo druge da saslušam, ali kasnije da ih pitam zašto su to radili, šta su hteli vežbom da postignu. I danas, kada sam ja trener, uživam kada igrači učestvuju u treninzima, kada shvataju šta želim od njih, a ne da slepo čine to zato što sam ja tako tražio. Prednost je ako znaš zbog čega šta radiš.
Da li vaš novi ugovor sa FSS pokazuje volju fudbalskih čelnika da konačno rad reprezentacije postane kontinuiran?
- Umesto odgovora postaviću pitanje: Kome je bila potrebna polemika oko mog ugovora koja je pokrenuta nedavno u jednom listu? Toliko...
Da li ste optimista?
- Optimista sam. Učinićemo sve da nas Zakumi (leopard maskota SP) ne ujede. Isto tako sam svestan činjenice da je „džabulani“ (zvanična lopta SP) okrugla.
Šta očekujete od 2010. godine?
- Izuzetno važna godina koja daje motiv da pretvorimo uspeh reprezentacije u zamajac razvoja cele države. Želeo bih da postanemo ogledalo srpskog društva. Ova naša reprezentacija ima disciplinu dogovora, zna šta hoće i gde hoće da igra. Narod prepoznaje jednu organizovanu reprezentaciju. Imaju razloga mnogi da nas prihvate za uzore, da nas pitaju kojim smo to putem krenuli...
