Izvor: Politika, 23.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vruć krompir za evropske ruke
Kad smo gubili časove u gimnaziji, odlazio sam u portu Pećke patrijaršije i tamo učio. Uči li neki dečak danas tamo kao ja nekada, pita se direktor Jugoslovenske kinoteke, dozivajući savremenog Arčibalda Rajsa i poručujući da Srbija mora nastaviti borbu za Kosovo
Otac mu je govorio: „Kućni prag je najveća planina”, a njegova kuća, njegov zavičaj je na Kosovu i Metohiji. Radoslav Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke od 1992. godine do danas, rođen >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je u Kosovskoj Mitrovici. Osnovnu školu je završio u Kosovu Polju, srednju u Peći i Prištini. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu.
O Kosovu, zapravo o ličnim iskustvima, događajima koji su obeležili njegov život u sada samoproklamovanoj i od nekih zemalja priznatoj državi, o uzrocima svega što nam se dešava, govori, kako sam kaže, prvi put u životu, za „Politiku”.
– Otimanje Kosova nije gubitak samo teritorije, puste zemlje. To je gubitak našeg duhovnog identiteta. Ophrvani nevoljom koja nas je snašla, nismo mogli ni stigli da pitamo i čujemo šta će biti s Gračanicom, Dečanima, Pećkom patrijaršijom... Za mene ta sveta mesta nisu zgrade, beznačajni kamen na kamenu. To su mesta mojih ekskurzija, najlepših sećanja. To su moja prva đačka radovanja. Tamo sam prijatelje imao, tamo sam prijatelje sticao.
Kako se osećate posle 17. februara?
Teško mi je da kanališem osećanja. Od tog dana, čini mi se da sam depresivan, klonuo. Kad smo gubili časove u gimnaziji, odlazio sam u portu Pećke patrijaršije i tamo učio. Uči li neki dečak danas tamo kao ja nekada? U Prištini sam nastavio školovanje i završio srednju školu. „Ivo Lola Ribar” bio je njen tadašnji naziv, ne znam čije ime danas nosi. Moja gimnazija imala je tri srpska, tri albanska i jedno tursko odeljenje. Koliko srpskih odeljenja ima danas ta škola zaboravljenog imena?
Zbog čega smo sad tako daleko od svega što smo nekada imali?
Nema mesta iznenađenju zbog sudbine koja se sručila na Srbiju i Kosovo. Ovakav epilog mogao se naslutiti mnogo ranije. Na 14. plenumu CK SK Srbije 1968. godine, Dobrica Ćosić je prvi put otvoreno govorio o teškom položaju Srba na Kosovu i Metohiji. Do tada se moglo čuti samo o nevoljama Albanaca, ulozi Rankovića i Udbe.
Kakva su bila reagovanja na Ćosićevu izjavu u tadašnjoj pokrajini SFRJ?
Njegove reči odjeknule su kao atomska bomba. Odgovoreno je brojnim partijskim sastancima, negiranjem, pozivanjem na bratstvo i jedinstvo. Te godine su u Prištini izbile demonstracije čiji sam bio svedok. Neobičan prizor, do tada neviđen. Gomila mladih ljudi sa slikama Envera Hodže u rukama i povicima „Kosovo republika” na usnama. Rušili su sve pred sobom. Nedugo posle ovih, izbile su slične demonstracije u Makedoniji. Zanima me hoće li se i u ovom slučaju istorija ponoviti.
To je početak odvajanja Kosova od Srbije?
Moguće. Ipak, verujem da je raspad Jugoslavije počeo 1981. godine, neposredno posle Titove smrti. Zanimljivo je i da je Broz rušilačke demonstracije u Prištini iz 1968. godine nazvao „nezadovoljstvom šačice zavedenih omladinaca”. Jugoslavija, za mene očekivano, počinje da bledi i nestaje posle njegove smrti. Ne treba zaboraviti da je konak Pećke patrijaršije zapaljen 1981. godine. Loše stvari dešavale su se Srbima i između 1968. i 1981. godine.
Kakve?
Moj otac, železničar, otišao je 1971. godine u penziju, sa samo 49 leta preturenih preko glave. Poslednjeg dana na poslu dobio je depešu, vrstu telegrafskog pisma kojim su komunicirali železničari, na albanskom jeziku. Taj jezik nije govorio niti razumeo i nesreća je za dlaku izbegnuta, jer nije znao odakle i kad dolazi voz. Majka je 1974. i 1975. godine imala nevolja na poslu, jer nije znala dvojezičnu administraciju. U porodici ni otac ni majka nisu govorili o tome. Valjda su želeli mene da zaštite. Strah među Srbima je postojao i osećao sam ga.
Srbi su imali problema, da li je i srpska vlast pritiskala Albance?
O tome se na Kosovu malo govorilo. Teško ćete pronaći bilo kakav pisani dokument ili novinski izveštaj iz tog doba koji govori ili o nasilju nad Srbima, ili o onom nad albanskim stanovništvom. Citirao bih deo teksta objavljenog u američkom „Njujork tajmsu” 1982. godine: „Albanci maltretiraju srpski živalj na Kosovu koji se pakuje i odlazi iz oblasti. Albanski nacionalisti pretpostavljaju dva stupnja do postizanja svog cilja: uspostavljanje etnički čiste ’Albanske republike’, koja bi se ujedinila sa Albanijom. Tako bi nastala ’Velika Albanija’. Samo u poslednjih deset godina oko 57.000 Srba pobeglo je sa Kosmeta.”
Danas je Kosovo faktički odvojeno od Srbije, šta nam je činiti?
Možda bi nam pomogao nekakav savremeni Arčibald Rajs. Čovek, Zapadnjak, koji bi nas zastupao rukovođen istinom i izraženim osećajem pravičnosti. Ozbiljan korak u novom poglavlju borbe za Kosovo je i odličan govor predsednika Borisa Tadića u Savetu bezbednosti. Čovek sam filma i kamere su moje oči. Obratio sam pažnju na izgled učesnika te sednice. Kamere ne lažu, a one kažu da se Tadić držao odlučno, ponosno, zapravo veoma dobro. Imam dilemu kad je reč o predstavnicima zemalja koje su priznale Kosovo. Ne znam da li su oni našeg predsednika savršeno razumeli, ali su imali naredbu da ga ne čuju, ili su ga savršeno čuli, ali su imali naredbu da ga ne razumeju.
Mogli bismo da promenimo način borbe za Kosovo?
U poslednje vreme, srpski čelnici su se mnogo trudili, koristili dobre argumente. Ne mogu da se ne setim kraljevića Tomislava Karađorđevića koji mi je bio prijatelj. Jednom prilikom upitao sam ga: „Visočanstvo, dugo ste bili u inostranstvu i mnogo toga videli. Kakav smo mi Srbi narod?” Ponudio je uobičajene i dobre epitete kao odgovor. Prekinuo sam ga i rekao: „Da, ali koje su naše mane?” Odgovorio je: „Srbi počnu da rešavaju problem tek kad postane nerešiv”.
Rešenje kosovskog problema svakako nije zavisilo samo od nas?
Naravno, ovo je problem, jer se mnogo sile prikupilo da ga reši klasičnom otimačinom. Naš narod kaže da sila Boga ne moli, ali se kaže i „oteto – prokleto”. Kad je počelo bombardovanje Srbije, Teo Angelopulos, poznati grčki reditelj, upozorio je: „Istorija Evrope će od sada biti pisana s dodacima mnogih drugih ’Ne’ rečenih ovom osobenom fašizmu koji glasi ’Silni su uvek u pravu’.”
Da li ste posle bombardovanja i povlačenja Srba sa Kosova 1999. godine bili u zavičaju?
Do te godine sam redovno odlazio na Kosovo. Bio sam u Kosovu Polju uoči 1. januara 1999. godine. Sad redovno idem u Zupče. Tamo sam bio 19. marta 2004. godine, posle pogroma Srba. Tu žive moji kumovi, porodica Kasalović koja je pomogla majci, babi i ujacima 1942. godine. Oni su tada, nakon što su Albanci ubili mog dedu, bežali ka severu gde su ih primili Kasalovići. S kumovima sam u svakodnevnom kontaktu telefonom.
Kakva je atmosfera među Srbima na Kosmetu?
Za razliku od nas, oni su navikli na tešku stvarnost u kojoj žive. Ništa se u praksi za njih nije promenilo. Možda samo postoji neizvesnost, nejasna slika o budućnosti. Neizvesnost je, doduše, ponekad gora od svake izvesnosti. Gledao sam nedavno prilog o desetogodišnjem dečaku i njegovoj majci u jednom od srpskih kosovskih sela. Školarac timari konja u nekakvoj štali, ne haje previše za kamere. Novinar ga zabrinuto pita da li se plaši, a on smireno odgovara: „Taj sam strah pretrn’o”.
Pomaže li tim ljudima rušenje stranih ambasada u Beogradu?
Protivim se nasilničkog i huliganskog demonstriranja i ne vidim kako bi to moglo pomoći Srbima na Kosmetu. To je varvarstvo koje je samo sebi cilj i koje čak može da oteža položaj Srbije i Srba. Potrebni su nam mirni protesti, poput onih iz 1996. i 1997. godine. S druge strane, vređa me cinizam Evrope i Sjedinjenih Država koji se „reklamiraju” kao naši prijatelji, a uzimaju nam ono za šta nas istorija i koreni neraskidivo vezuju. Moguće je uništiti mnogo toga, ali ne i sećanje. Svako od nas mora da učini ono što može da se Kosovo vrati u Srbiju.
To bi trebalo da bude jedina odrednica srpske politike?
Za sada da.
Da li bi Srbija mogla da ojača svoju poziciju, kad je reč o Kosovu, nastavljajući putem evroatlantskih integracija ili ih treba zamrznuti?
Sve i da hoćete, ne možete sad da nastavite evrointegracije. Ambasadori iz mnogih zemalja su povučeni, a diplomatski odnosi svedeni na minimum. Naravno, jednog dana ćemo biti deo Evrope, jer tu pripadamo. Srbija je deo velike evropske kulture.
Kakva je sudbina Kosova?
Biti samostalan, to je za Albance veoma lepa stvar. Ali moći i umeti biti samostalan, to je veoma teško. Videćemo uostalom, Evropa je dobila vruć krompir u ruke.
Borko Pavićević
-----------------------------------------------------
Biografija
Radoslav Zelenović, direktor je Jugoslovenske kinoteke od 1992. godine. Rođen je 20. januara 1948. godine u Kosovskoj Mitrovici. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 1968. se bavi amaterskim filmom u Filmskom klubu Doma omladine Beograda. Od 1971. do 1979. bio je urednik filmskog programa Doma omladine, a od 1979. do 1992. urednik filmskog programa Televizije Beograd. Jedan je od osnivača i urednika Trećeg kanala Televizije Beograd, a glavni i odgovorni urednik i osnivač časopisa „YU video”. Direktor je Filmskog festivala na Paliću, dugogodišnji član Saveta i selektor Festa i Festivala u Sopotu. Govori ruski jezik.
[objavljeno: 24.02.2008.]
