Izvor: Politika, 08.Dec.2013, 11:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svi zakoni na javnoj raspravi 2017. godine?
Cilj Srbije je da se 2017. godine za 70 odsto zakona sprovodi javna rasprava a da se u izradu akata uključe zainteresovane grupe i pojedinci. Ovo je na Osmom evropskom pravnom i političkom forumu rekao zamenik direktora Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo Gradimir Nenadović.
Jedan od ciljeva Strategije borbe protiv korupcije 2013–2018. je unapređenje propisa o javnim raspravama i donošenje zakona o lobiranju. Javna rasprava sada je obavezna ako se bitno menja sistem u nekoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oblasti i ako je reč o pitanju od posebnog interesa za građane, a Nenadović je rekao da ti kriterijumi nisu dovoljno precizni, što dovodi do njihovog proizvoljnog tumačenja, tačnije do tumačenja sebi u korist.
Do prošle godine u Srbiji je jedva 20 odsto zakona prošlo javnu raspravu, a posle izmena Poslovnika Vlade ove godine predviđeno je da se ona mora organizovati za sistemske akte, dok za izmene akata nije obavezna.
Od tada je procenat zakona o kojima se vodila javna rasprava porastao na 60 odsto, a broj vladinih zakona čiji su efekti analizirani sada je 86 odsto, dok je broj obučenih kadrova porastao na dve stotine.
Zato se postavlja pitanje zašto 2017. godine svi zakoni ne bi išli na javnu raspravu.
Nemanja Nenadić, programski direktor Organizacije Transparentnost Srbija, koja se bavila ovom tematikom, kaže da ne vidi zašto 2017. godine ne bi svi zakoni bili na javnoj raspravi.
„Nema dobrog razloga da javna rasprava ne bude održana, makar elektronski, kao što nema razloga da vlada procenjuje koliko je to važno. Ne vidim opravdan razlog zašto taj minimum ne bi bio ispunjen. To što je predviđeno da 2017. na javnu raspravu ide 70 odsto zakona čini se daleko, ali ima i problema koje treba prevazići, kao što je mogućnost da Narodna banka Srbije, pokrajinske skupštine i lokalne samouprave predlažu akte a nemaju dovoljno kadrova, pa bi trebalo menjati zakon ili statute. Kao što treba preduprediti zloupotrebe, a jedna od njih je da Vlada, ne želeći da zakon ide na javnu raspravu, na šta je obavezna, predlaganje zakona prebaci na poslanika, jer u tom slučaju javna rasprava nije obavezna.”
Miodrag Radojević, politički analitičar, objašnjava da se u praksi prati mali broj primene usvojenih akata, upravo zato što javna rasprava nije uvek obaveza, već se praktikuje uglavnom kod sistemskih zakona.
„Zakone valja donositi po redovnom postupku, jer to uključuje javnu raspravu, čiji je smisao upoznavanje javnosti i poboljšanje kvaliteta teksta. Predlog zakona tako dobija i potvrdu legitimnosti i ispunjava osnovne principe demokratije i parlamentarizma. Izbegavanje javne rasprave dovodi u sumnju da vlast zloupotrebljava proceduru i izbegava kritiku. U većini slučajeva, vlast smatra da se učešće javnosti može nadomestiti naknadno, po proceni parlamenta, u vidu javne rasprave ili javnog slušanja.”
Radojević kaže da je donošenje zakona po hitnom postupku dozvoljeno ako bi neusvajanjem nastale štetne posledice po zdravlje ljudi, rad državnih organa i bezbednost zemlje, ali da se kod nas to izigrava i od izuzetka postaje pravilo.
„Takva praksa je veoma loša, u suprotnosti je sa idejom demokratije i parlamentarnog postupka, a narušava se i poverenje u državne organe i institucije. Ovakva praksa nije samo naš recept, na iste probleme ukazao je i Hrvatski ustavni sud. Zato je cilj najavljenih promena kvalitetniji pravni sistem.”
Radojević kaže da stanje našeg pravnog sistema nije prihvatljivo i obrazlaže to neusklađenim propisima, nedostatkom akata, posebno podzakonskih propisa i čestim izmenama zakona, što proizvodi pravnu neizvesnost.
„Ako ne promenimo ponašanje, može se očekivati da bude i gore, jer nas očekuje donošenje velikog broja propisa u procesu usklađivanja s propisima EU. U tom pravcu, jedan od koraka je sagledavanje analize efekata propisa, što je kod nas fakultativno a trebalo bi da bude pravilo.”
Dejan Vuk Stanković, politički analitičar, kaže da je važno koliko ima javnosti u radu državnih tela.
„Sve odluke moraju se obrazložiti javno, ali to kod nas nikada nije zaživelo. Moguće je i da zakoni nemaju željene efekte. Da bi zakoni bili dobri, potrebno je više javnosti u radu i veće učešće građana u njihovoj izradi. To je važno pitanje. Naša praksa sada nije dobra, ali ništa se neće promeniti dok neko ne bude „kažnjen” na izborima. Ali, proteći će još savske vode dok se to ne promeni. Loše zakone treba menjati – to je demokratija. Ali kod nas su svi nemoćni, a politička elita ostaje na broju i stanje ostaje isto. Ipak, ova garnitura, pod pritiskom, hoće nešto da menja.”
Ivana Anojčić
objavljeno: 08/12/2013
