Izvor: Politika, 29.Okt.2010, 23:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

(Ne)moć sindikalnih pretnji

Najavljene sindikalne akcije teško da će ugroziti vladu, smatraju analitičari

Najava sindikata da će, ukoliko se ne postigne dogovor o izmenama penzionog zakona, početi sa prikupljanjem potpisa za smenu vlade i protestima, kako smatraju analitičari, ne bi trebalo ozbiljnije da zabrine vladajuću većinu. Sindikalne akcije, kako je praksa pokazala, nisu gotovo nikada imale nikakve dramatičnije efekte po vladu. Da li će ovoga puta biti drugačije, da li će sindikati imati >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << snage da do kraja istraju u ispunjavanju svojih zahteva?

Uz ogradu da je nezahvalno prognozirati, sociolog dr Darko Marinković, profesor Megatrend univerziteta, kaže da ako je suditi po onome što su do sada uradili, ni ovoga puta ne treba gajiti preveliku nadu da će sindikati uspeti da „izboksuju” traženo.

„Postoji potencijalni izvor energije koji se ogleda u velikom nezadovoljstvu, ali ljudi su pali u beznađe jer nije bilo ni političke ni sindikalne snage koja bi to mogla da pretoči u organizovani radnički i građanski bunt. Onako kako su to pokazali radnici u Grčkoj ili Francuskoj”, objašnjava Marinković.

Iako je tamo u sindikate učlanjeno procentualno manje zaposlenih nego što je to slučaj u Srbiji, njihovi sindikati, kako kaže, uživaju ugled u javnosti. Kad oni pozovu na proteste priključuju im se ne samo članovi nego svi građani.

„Naši sindikati do sada nisu pokazali snagu zbog čega je članstvo opravdano nezadovoljno. Ponekad je sindikatima bilo važnije da podmetnu nogu jedni drugima nego da nešto zajednički urade”, smatra Marinković.

Profesor Fakulteta političkih nauka i potpredsednik UGS Nezavisnost Zoran Stojiljković se ne slaže sa ocenom da jedinu krivicu snose sindikati.

„Pitanje je da li su naši građani spremni da brane svoje zahteve. Sindikati bi vrlo rado poveli masovne proteste kada bi imali nekoga da povedu”, naglašava Stojiljković.

On smatra da je društvena solidarnost nešto što nedostaje Srbiji i da su ljudi spremni da nešto učine tek kada počne da „gori ispred njihove kuće”. U situaciji visoke nezaposlenosti i stalnog straha od gubitka posla teško je, kako kaže, očekivati masovne otpore, „ali to ne znači da vlada i poslodavci treba da se zavaravaju da zaposleni ipak neće reagovati na ono što se dešava”.

Prema njegovim rečima praksa je pokazala da Vlada Srbije između različitih unakrsnih pritisaka uvek pre reaguje na pritiske međunarodnih finansijskih organizacija nego na zahteve svojih građana. „To je pokazao slučaj penzionog zakona kada je vlada u roku od samo nekoliko dana prvo vratila zakon iz skupštine, a onda ga pod pritiskom MMF-a bez ikakvih izmena ponovo poslala u parlament. Najneprijatnije iznenađenje u celoj toj priči bio je PUPS”, kaže Stojiljković.

Marinković podseća na izjavu premijera Mirka Cvetkovića koji je kazao da smo statistički izašli iz krize, ali da građani to ne vide.

„Nije reč samo o siromaštvu u kome živi ogromna većina građana, njih oko milion, nego o ponižavajućem odnosu prema njima zbog čega su građani s pravom ogorčeni. Takvi postupci funkcionera na vlasti kad ih ubeđuju da ne vide ono što vide samo dolivaju ulje na vatru i neizbežno vode ka radikalizaciji konflikata”, ističe Marinković.

Da su stvari dogorele do nokata, kako kaže, govori i činjenica da su u Srbiji oblici sindikalne borbe ponekad neklasični pa građani umesto da protestuju u stanju su i sebi da naude.

Stojiljković je uveren da će sindikalna pretnja na kraju rezultirati sednicom Socijalno-ekonomskog saveta i nekim promenama u zakonu do kojih se moglo lakše doći i protiv kojih ne bi bio ni MMF.

„Ovo govori o tome da nemamo naviku da vodimo klasičan socijalni dijalog i da je ovo situacija u kojoj pod snagom argumenata i pritisaka međunarodnih finansijskih organizacija sindikati pošto nisu uvaženi na socijalnom dijalogu traže mnogo više nego što su stanju da dobiju”, objašnjava Stojiljković.

Na pitanje da li bi neka stranka mogla da iskoristi socijalno nezadovoljstvo, on odgovara da je to previše opasno minsko polje za svaku partiju. Niko, prema njegovom mišljenju, direktno neće profitirati od ovog radničkog nezadovoljstva. Pitanje je, objašnjava, da li će neka stranka opozicije uspeti da na sledećim izborima naplati nezadovoljstvo strankama vlasti. Nema toga ko bi sada izašao i rekao da će da ispuni zahteve sindikata mimo onoga što traži MMF”, zaključuje Stojiljković.

J. Cerovina

objavljeno: 30.10.2010.

Nastavak na Politika...