Izvor: Politika, 03.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BIA više nema monopol na prisluškivanje
Poslanici srpskog parlamenta, ministri, ali i biznismeni u Srbiji sedam godina posle Miloševića uvereni su da ih i danas neko prisluškuje, a nedoumice imaju jedino o tome da li to čini domaća služba bezbednosti, neka strana ili neko od njihovih političkih protivnika. Ministri u Vladi Srbije zato o poverljivim stvarima skoro bez izuzetka pričaju samo "u četiri oka", a ugledni srpski biznismeni na škakljiva pitanja odgovaraju tek pošto vas pozovu sa "onog drugog mobilnog" za koji veruju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da se ne prisluškuje.
Da ga prisluškuju nimalo ne sumnja ni socijalista Ivica Dačić, predsednik Odbora za odbranu i bezbednost, skupštinskog tela kome Bezbednosno informativna agencija ima obavezu da dva puta godišnje podnosi izveštaj o radu. Poslednji put, ali za poslednjih 14 meseci, BIA je to učinila pre dva dana. Izveštaj koji je Odboru podneo direktor agencije Rade Bulatović dobio je pozitivnu ocenu, između ostalog, zahvaljujući i tome što predstavnici radikala uopšte nisu glasali iako su izneli otvorenu sumnju da su prostorije poslaničkog kluba Srpske radikalne stranke u Skupštini Srbije "ozvučene" (protiv izveštaja su bili jedino predstavnici Liberalno-demokratske partije).
Izveštaj BIA je prošao, iako su radikali tokom višesatne rasprave insistirali da saznaju da li ima prisluškivanja poslanika, a jedan od članova odbora je na sednicu doneo "dve spravice" za koje, kako je rekao, ne zna čemu služe, ali smatra da se mogu koristiti za prisluškivanje.
Ovakvo ponašanje radikala, ali i LDP-a koje nije zadovoljio Bulatovićev izveštaj, Dragan Šormaz, poslanik DSS-a i zamenik predsednika Odbora za bezbednost, ocenjuje kao "paranoju", jer on, tvrdi, "apsolutno veruje navodima BIA da ne prisluškuje poslanike".
"To što govore poslanici SRS-a i LDP-a jeste ili cirkus ili paranoja. Prisluškivanjem se dolazi do informacija od donosilaca odluka, a sami procenite koliki je kapacitet poslanika u tom smislu i koliko oni uopšte znaju o nečemu što bi moglo da bude predmet prisluškivanja", smatra Šormaz.
On je, kaže, potpuno siguran da BIA nikog ne prisluškuje mimo zakona, ali veruje da strane službe imaju uređaje i u našoj zemlji. Za sebe ne strahuje, jer "ne veruje da njega lično prisluškuju, zato što ne zna nikakvu tajnu".
Stvar je, međutim, potpuno drugačija sa predsednikom Odbora Ivicom Dačićem. On misli da ga verovatno prisluškuju "da bi saznali njegove planove kao lidera stranke", ali dodaje da "ne mora da znači da to rade samo državni organi".
"Mnogo je institucija koje imaju to pravo, jer je mnogo i onih koji to nezakonito rade. Pričalo se da su neki to privatno radili, ali nije dokazano. Ne mogu da ne razgovaram telefonom, a ne radim ništa protiv države i naroda, pa se ne obazirem na to da li me neko prisluškuje ili ne. Ponekad i namerno pričam nešto što ne mislim da bih zbunio protivnike", kaže Dačić.
Da je povremeno prisluškuju sumnja i ministarka za dijasporu Milica Čubrilo, koja se nada da to čine " samo s vremena na vreme", jer ne veruje da je ona "dovoljno bitan faktor".
Pa, ipak, iz predostrožnosti ne razgovara o svemu telefonom. "Mislim da su pojedine tamne organizacije još uvek veoma aktivne u Srbiji, a da ja, kao demokrata koji je dugo živeo u inostranstvu i bivši novinar koji se druži sa mnogim strancima, mogu da budem zanimljiva. Neprijatnosti koje sam imala proteklih godina dovoljan su razlog da tako mislim", kaže ministarka.
Ona dodaje da sve zemlje na svetu, pa i Srbija, imaju sisteme prisluškivanja, samo što "demokratski naprednije zemlje to rade suptilno i samo kada je neophodno za bezbednost zemlje, a druge to rade bahato i često bespotrebno, zato što žive u paranoji".
Ona, kao i Dačić, Šormaz, ali i potpredsednik SRS-a Dragan Todorović, misli da su strane službe aktivne u Srbiji, ali to prihvata kao nešto normalno, jer smatra "da im je to posao".
"Strane tajne službe aktivne su u Srbiji, i intenzivno prisluškuju svakoga za koga misle da ima informacije koje im mogu biti od koristi", kaže Todorović.
Iako misli da bi za službe radikali mogli da budu interesantni, "zato što su patriotska stranka i bore se protiv globalizacije ", Todorović, za razliku od svojih stranačkih kolega iz Odbora za bezbednost, ne želi da zna ni da li ga ni ko prisluškuje.
Da je malo verovatno da bi to saznao i da ga zanima, tvrdi Goran Petrović, prvi šef DB-a posle pada Miloševićevog režima.
"Ne možete znati da li se prisluškuje ako nema kontrole, a nema je. Ovo što se dešava na odboru za bezbednost koji bi trebalo da kontroliše BIA je farsa, jer u tom odboru, između ostalih sedi harmonikaš koji je privođen u potrazi za Mladićem. Kontrola podrazumeva nešto aktivno, a ne čitanje nekakvog izveštaja za koje su novinski napisi dela Agate Kristi. A i kada se ne slože ne dešava se ništa posebno", kaže Petrović.
To se, tvrdi on, jednom i desilo, što je, kako priča, na jednom javnom skupu potvrdio upravo Ivica Dačić.
"Ja sam pisao o tome da je na jednom predavanju koje je držao nekim studentima Dačić rekao da može da se desi da Odbor ne usvoji izveštaj, a kada su ga studenti pitali šta se onda dešava on je odgovorio – ništa. To je dokaz koliko je ova oblast neuređena i koliko nema ni volje da se ona uredi. To sa Odborom je farsična predstava za javnost. I Milošević je imao odbore pa je bilo kako je bilo. Sada je sve kao javno, sve se slika za televiziju, ali razlike nema", tvrdi bivši šef DB-a.
Upoređujući ovo stanje u službi sa "Srbijom iz `58. godine ili Džibutijem iz 2003.", Petrović upućuje na primere iz okruženja u kojima je ta oblast uređena.
"U Sloveniji sam, na primer, još pre šest godina, kada sam bio u poseti tamošnjoj službi bezbednosti, video da postoji sedam vrsta kontrole. Treba znati da je politički interesantna služba samo ona koja se koristi za manipulacije. služba koja dobro radi nije interesantna", kaže Petrović.
On, međutim, dodaje da se i u zemljama sa mnogo dužom demokratskom tradicijom prisluškuju ministri ili poslanici ali da se to radi odgovorno.
"Ne prisluškuje služba nekoga zato što je pekar ili političar, već zato što je bezbednosno interesantan", dodaje naš sagovornik.
Da se u Srbiji gaji predrasuda da se prisluškivanjem bave samo represivni sistemi smatra i Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa. Prisluškuje se svuda, prisluškuju sve službe u svetu i sve to nastoje i uspevaju da sakriju.
"Kontrola ne funkcioniše nigde u svetu, ni u CIA, ni u MI 6, nigde. I oni dođu pred kongres ili senat i pročitaju neki izveštaj i nema načina da se utvrdi da li je istina ono što službe tvrde. Realne kontrole nema ni u zemljama stare demokratije", kaže Nikolić.
Tehnologija je, međutim, danas toliko uznapredovala, ističe Nikolić, da on ne veruje da se prisluškivanjem bavi samo državna služba bezbednosti.
Na našim prostorima rade sigurno i strane službe, ima sigurno i nekih privatnih prislušnih centara, a špijunaža danas se ne svodi samo na političku, već i na poslovnu, jer je, kako kaže, informacija trenutno najskuplja roba.
"BIA više nema monopol nad prisluškivanjem, iako je, naravno, onima koji kontrolišu BIA lakše da se time bave na neki legalan način. Tehnički danas svako može da prisluškuje", objašnjava direktor CPA.
Danas, zapaža naš sagovornik, međutim, prisluškivanje nema tu težinu koju je imalo u Miloševićevo vreme. Političari se, dodaje, ne plaše prisluškivanja onoliko koliko dok je Milošević bio na vlasti. Onda je to bio znak nekog disidentskog statusa koji je imao mnogo teže posledice. Danas, dodaje Nikolić, informacije se sakupljaju da bi se ušlo u tokove novca ili došlo do informacija koje mogu biti profitabilne, kao i na Zapadu.
[objavljeno: ]
