Izvor: Politika, 30.Nov.2012, 14:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pred šalterom za nacionalnu penziju
Zbog nekih razloga bilo je neophodno da se inicijativa, pretočena u tekst uredbe, formuliše na način da se izbegne prizvuk socijale, već da se penzija dodeljuje kao naknada zaslužnim umetnicima. I problem se otvorio
Bio sam učesnik u jednoj akciji koju su sprovodili aktivisti Ateljea 212, negde sredinom prošle decenije, da se slobodnim umetnicima omogući socijalna i zdravstvena potpora, budući da jedan broj „slobodnjaka“ za vreme trajanja karijere nije bio u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stalnom radnom odnosu u nekoj od umetničkih ustanova, ili bar ne sve vreme. Ili su im, po odlasku u penziju prinadležnosti bile više no skromne.
A onda je došlo vreme Brajovićevog ministrovanja, koji je pokazao primerenu solidarnost sa svojim kolegama. Pretpostavljam da je zbog nekih razloga bilo neophodno da se osnovna inicijativa, pretočena u tekst uredbe, formuliše na način da se izbegne u javnosti prizvuk socijale, već da se penzija dodeljuje kao naknada zaslužnim umetnicima. I problem se otvorio. Za potencijalne korisnike, onako kako su kriterijumi za penziju naznačeni u uredbi, nije bilo jasno formulisana prvobitna namera ministarstva, što je proizvelo mnoge probleme i nedoumice. Većina mogućih korisnika nije razumela da se pod firmom „nacionalne penzije“ pomaže određenoj kategoriji umetnika. Svakako, od stupanja uredbe na snagu, među prvim dobitnicima „penzije“ bilo je pojedinaca-dobitnika koji su u svome umetničkom fahu veoma zaslužni. No, primarni razlog za prijem „penzije“ je taj što su, povrh nesumnjivog javnog a pozitivnog vrednovanja rada, korisnici živeli sa skromnim prinadležnostima. I tako je sve počelo.
Znatan je broj uglednih umetnika, pozorišnih, likovnih i književnih stvaralaca, poglavito pesnika, pod stare dane ostao bez socijalnih potpora, zdravstvene, socijalne, i u tome finansijske zaštite. Zvučno oglašena „nacionalna penzija“ odmah je postala opsesija mnogih, strukovno različitih kategorije kulturnih pregalaca: od umetnika, kritičara do naučnika. Kako pomenuta sintagma: „nacionalna penzija“ konotira i vrednosni status, mnoge je stavilo u pogon. Neko zbog zvanja kojim će ih ministarstvo ovenčati, a drugi, koliko god inače dobro situirani, krenuli su u akciju, kako bi im se pristojna primanja uvećala. Bilo kako, tek svi oni, koji behu u nekoj sprezi sa kulturom, od umetnika preko javnih agilnika do univerzitetskih profesora, savetnika u institutima i institucijama kulture, krenuli su ka šalterima redakcija, novina i časopisa, fotokopirnica, radi umnožavanja plaketa i nagrada, pribavljajući dokumentaciju o svome minulom radu.
Sociološko istraživanje strukture dosadašnjih dobitnika po svim parametrima, od strukovnog, vrednosnog do ekonomskog statusa, pružilo bi, čini se, relevantnu sliku o dometima uredbe, što bi za javnost, a i za ministarstvo i vladu, a i još više za poreske obaveznike, bilo indikativno. Time bi postalo belodano, da li su svi oni koji su dobili „nacionalnu penziju“ ujedno i „najbolji“ u svojoj vrsti, ili, ako to doista jesu, da li su i socijalno ugrožena kategorija.
Ako bi se, naime, ostalo samo kod toga da se penzija dodeljuje isključivo iz vrednosnog razloga, a zbog vrhunskoga doprinosa pojedinca nacionalnom prestižu u određenoj oblasti, otvorilo bi se principijelno pitanje. Da li se pod kapom „nacionalne penzije“ privileguju samo poslenici u domenu kulture, kao jedina profesija koja doprinosi promociji „nacionalnih“ vrednosti, ili se ovde jednako moraju naći i delatnici iz drugih oblasti, naučnici, a i inovatori, hirurzi i prosvetni radnici, sportisti, eminentni novinari, čuvari reda. I tu nije kraj.
Zbog toga se čini da stvar treba vratiti na početak, na pitanje ponovnoga preispitivanja doista realno ugrožene kategorije, koja obuhvata one „slobodne“ u umetničkom esnafu, ali svakako sa javnim ugledom u kulturi.
Kada stvar svedemo na umetnike o kojima je ovde, pre svega reč, a na njih se ona uredba, držim, pre svega odnosila, koji su sa „minimalnim“ primanjima, valjalo bi, u interesu „pravednosti“, da u Ministarstvu kulture budu vagane dve vrste parametara. Prvu bih nazvao činjeničnom. Da li umetnik uopšte prima bilo kakvu penziju, a zatim, kolika je, ako je ima, pa sve to u odnosu na kategoriju strukovnih kolega iz stalnog radnog odnosa. Druga se tiče ocene vrednosti. Naime, treba se odlučiti o tome koliki je stvarni društveni, „nacionalni“ učinak umetnika u određenoj oblasti kulture. I u zavisnosti od sredstava ministarstva, koja su uvek nedovoljna a velik je broj one kategorije zaslužnih umetnika sa oskudnim primanjima, treba meriti, ukrstiti navedene parametre. Posao nije nimalo lak.
Najbolje bi, smatram, prošli oni sa vrhunskim ostvarenjem a i u javnosti priznatim, no, čija su primanja ispod egzistencijalne pristojnosti. Zbog toga bi trebalo zakonom, odnosno uredbom ministarstva, sasvim jasno regulisati da se tzv. nacionalna penzija bez ikakve sumnje dodeljuje – zaslužnima, ali i pre svega onima koji nisu zasluženo nagrađeni, bilo da je u pitanju zakon ili propis nekog davnašnjeg režima, ili zbog nekog sličnog razloga.
Sreten Petrović*
*Profesor estetike i kulturologije
objavljeno: 30.11.2012.
