Izvor: Politika, 15.Jan.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Akademska norma i akademska praksa
Pričao mi je nedavno jedan kolega, univerzitetski profesor da su mu poslednjeg dana pred odlazak u penziju oduzeli karticu za parking, karticu za lift i ključeve kabineta. Istog dana skinuli su s vrata tablicu s njegovim imenom. Zadatak da obavi ovaj delikatan posao dobio je od svog šefa asistent kome je, razume se zbog takvog postupka i takve žurbe, bilo prilično neprijatno. No, šta je mogao čovek, uradio je ono što pri kraju služenja vojnog roka za svakog vojnika uradi četni evidentičar. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Razdužio se tako i profesor kao običan redov. I on se osećao nekako jadno. Veli, sebe je video kao muvu koju u seoskoj kafani, na šarenom stolnjaku ubija nervozni gost. Neko će reći šta je tu loše. Čovek je završio radni vek i posve je prirodno da vrati ono što sad nije njegovo. Pa jeste, tako izgleda, samo, univerzitetski profesor nije redov, ni magacioner koji radi sa stvarima; on je čovek koji je stvarao nove ljude, pa zato i nije zaslužio ovakav intelektualni lapot. Postoji i nešto što se zove akademska norma, akademska praksa i akademska pristojnost. Setih se tako da je na mom bivšem fakultetu (Filološkom) postojala praksa da se penzionisanim profesorima ne oduzima pravo na korišćenje kabineta. Čini mi se da i danas na vratima postoje tablice s imenima bivših profesora. To je taj akademski duh, u tome je tradicija.
Vladaju li se naši akademski krugovi, naši fakulteti po tim nepisanim pravilima? Rekao bih kako gde, ali više je onih kojima baš nije stalo do „uštogljene” akademske norme. Video sam više onih koji na predavanja dolaze u nekim benkicama, u bermudama, sve pokazujući svoje muške atribute – dlakave i mišićave noge; video sam i takve koji obuku odelo, vežu kravatu, a onda čarape u kontraboji i sandale! Mnogi od njih kažu kako se tobože ugledaju na Zapad, pa je zato sasvim normalno da na času grickaju krekere i drže noge na stolu.
U kontaktima sa studentima na konsultacijama oni opšte u stilu: „Šta ćeš, bre”, uz obavezno TI. Oni su VI, a student je TI. Lično sam se uverio da se na nekim fakultetskim sednicama akademski diskurs srozao do kafansko-kočijaškog. Jedan vrli kolega je tako svog protivnika nazivao kafanskim klupoderom, budžaklijskim advokatom, neznalicom.
Ponekad se pitam da li su na takvim fakultetima ikad postojali akademski duh i akademska norma. Sklon sam da sve to pravdam stanjem u državi, državnim resursima i takozvanom elitom. A kako bi i postojao taj nevidljivi duh ako su se mnogi naši fakulteti uselili u predratne zatvore, srednje škole, sreska načelstva, sponze, menze i barake. Svojevremeno je i veliki Balzak, u svom romanu „Čiča Gorio”, opisujući pansion Voker, zapazio da „zaudara vonjem koji nema imena u ljudskom jeziku”. I u ovim nabrojanim nepriličnim mestima koja su sada fakulteti i univerziteti, sa sličnim vonjem, prirodno, ne može zaživeti akademski duh. Tu se nekako najbolje baškari neakademski jezik, zavist i etički kodeks gomile. Pa sve, eto, zavisi od truda višnjih – neki su od svojih fakulteta vrlo brzo napravili ćepenke, magacine i kafeterije. Možda se i onaj kabinet pomenutog kolege ispraznio za neki magacin gotove robe. Dakle, ako ovo pročita taj moj kolega, univezitetski profesor i penzionerski pripravnik, znam da će mu bar malo biti lakše. Uostalom, i mene možda čeka slična sudbina. O tempora o mores.
Univerzitetski profesor
Milentije Đorđević
objavljeno: 15.01.2014.
Pogledaj vesti o: Penzija
