Izvor: Večernje novosti, 12.Apr.2015, 13:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Život proveo tragajući za potomcima borca stradalog 1944. godine

DEVET godina sam napunio, kada su momka s prostrelnom ranom na vratu, novembra 1944. uneli su u moju sobu, najdužu noć u životu zaboraviti nisam mogao. Zorom čuh, mučenik kroz krv ropće: "Miodrag, to mi je ime." Onda je, a da mu prezime ne saznasmo, izdahnuo. Moj deda Živojin, solunac s Karađorđevom zvezdom na grudima, mladića je sahranio, krstom je grob obeležio, jer drugačije nije znao. Sada ovde u Lisu, jedan pored drugog počivaju partizan i ravnogorac. Starina, Dragačevac >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Bogoljub Jovičić (80) raspreda klupko života, još željan da sazna ima li njegov neznani Miodrag, na svetu ikoga svog... - Kiša, sneg i jauci, to ti je bilo Dragačevo novembra 1944. Ranjene partizane iz čuvene 25. srpske brigade, mahom momke iz istočne Srbije, nosili su sa Bjeločevca gde su se sa Nemcima tukli, kroz Lis, pa u Guču. Te noći su neznanog Miodraga uneli u moj život. Mogao je imati dvadeset i neku. Liptala je krv iz rane, ispod blagog lica i krupnih očiju. Ujutru, videh Miodragovu ruku kako klonu s kreveta. Onda se deda Živojin ukaza pred brvnarom i poče da pravi sanduk. Udari mu deda krst. A ja, meni u glavi osta da odzvanja ime, mio i drag, Miodrag bez prezimena - govori Bogoljub ono što je video i osetio. Malo je prošlo, crne povorke ljudi iz istočne Srbije, nagrnuše u Lis. Za kostima sinova i braće po brdima tragaju, mrtvima zagledaju čarape i čakšire. Kopaju rukama po jarugama, grebu stenje noktima. Bogoljub, tada dečak, iskamčio bi sred one gladi od majke Dobrinke parčence hleba od zelja, da ponudi neznance. Misli, na nekom licu prepoznaće oči stradalog mladića. Uzalud. Po neznanog Miodraga niko došao nije. Ostade daleko od kuće, u Lisu sam, sve do današnjeg dana. * Otac i deda, Dragiša Jovičić i Živojin Jovičić U knjigama je Bogoljub našao nadu. Jedna kaže, u Dragačevu su te godine skončala dva Miodraga: jedan je Miletić iz Petrovca na Mlavi, drugi je Vučković iz Velikog Gradišta. - Voleo bih da neko, negde, pročita ove redove, da se javi neko od roda ovog momka, možda je potomke imao. Da se sećanje na Miodraga sačuva. Kad mene više ne bude, da na spomeniku piše i prezime. Dušu da sačuvamo - izbija iz Bogoljuba najveća želja, velika kao starčeve suze. - Zna se, još, da je mladić stradao pod komandom Uroša Kukolja, to ti je sve... Deda Živojin, stolar ovdašnji, solunac, iako mu pravo glasa beše oduzeto jer beše u ravnogorskom odboru, nije dao da Miodrag ostane zaboravljen. Kada je vreme oborilo dedin krst neznanom Miodragu, ne dadoh ni ja, podigao sam stradalniku lep spomenik. Na istom groblju gde jedan pored drugog počivaju solunac Živojin i neznani Miodrag, još jedan je grob. Taj je prazan! Sredinom sedamdesetih, tu je Bogoljub ispratio oca Dragišu, kome se 1941. kada su ga Nemci zarobili, izgubio trag. Računao je, ako za tri i po decenije od oca nema ni traga ni glasa, onda mora biti da je mrtav. Podiže tako i ocu spomenik. - Oca su Nemci zarobili u Kragujevcu 1941. Odveli su ga na ropski rad. Pisao je do 1944. kako radi na lageru u Drezdenu, ropski, a onda ništa. Kao da je u zemlju propao. Tražismo ga preko Crvenog krsta, preko drugova logoraša, ali vesti ni za lek. Godine prođoše u traganju, na kraju se pomirih, mrtav je. Da za ocem čežnju umirim, digoh mu 1975. spomenik - priča Bogoljub. - Onda mi poštar, a bila je 1982, donese pismo, na engleskom. Neka slutnja učini da istog trena odjurim u banku u Čačak, tamo su imali prevodioca... Čita- ju mi, žena po imenu Elona Kovač, predstavljajući se kao ćerka moga oca, meni javlja: "Dragiša je umro 21. maja 1982. u Nemačkoj." Tako je tragom pisma, saznao Bogoljub da je otac posle zarobljeništva ostao u Nemačkoj. Suprugu i decu u Srbiji, valjda je prežalio. Tamo je stvorio novu porodicu. Dobio je ćerku Elonu. Radio je na održavanju mašina u nekoj fabrici konfekcije. Otac mrtav i oplakan, Dragiša Jovičić, bio je svih proteklih decenija, svih dana i časova Bogoljubovog trajanja i traganja, živ i zdrav! Samo što se u Nemačkoj odrekao i svog prezimena, za svet daleko od Lisa i Srbije, ostao je sve do smrti - Dragoš Štokman... Bogoljub polako, kako dolikuje, pali sveću nad humkom partizana "neznanog Miodraga", pa na grobu dede Živojina, ravnogorca. Plamen jedne sveće, danas život ovog drugog osvetljava. Nad onom trećom, starac gužva kapu, ostavljen davno u Lisu da traga za prezimenom neznanog Miodraga, a da ocu koji se sopstvenog prezimema odrekao, do kraja ostane stranac. I tu starac upali sveću, da tu tamu njemu dugu kao večnost osvetli. IMA LI MIODRAG KOGA? Jedan Miodrag, stradao u Dragačevu je iz Petrovca na Mlavi, iz familije Miletić. Drugi Miodrag je iz porodice Vučković, iz Velikog Gradišta. Ako bilo ko zna nešto više o potomcima ove dvojice nesrećnika, neka se javi "Novostima" ili meni, da sećanje na stradalnika ne umre - zove Bogoljub sve koji bi nešto više o neznanom Modragu mogli znati. POZNAO SAM MU LIK ZNAM da je jednom otac krišom dolazio da me vidi. Sreo sam na ovom putu 1975. stranca s beležnicom. Poznao sam mu lik, ali mu nisam prišao, mislio sam da se to samo osećanja mnome igraju... - kaže Bogoljub dok prolazimo tim istim prašnjavim seoskim putem.

Nastavak na Večernje novosti...